Piše: Nemanja Marinović
Mnogo je toga problematičnog u našem shvatanju mentalnog zdravlja, iliti – mentalnih poremećaja, oboljenja, izazova, ili koju god terminologiju da prihvatimo. Na prvom mestu, krenimo od toga kako se mentalno zdravlje definiše. Neko opšte mesto naglašava to da mentalno zdravlje nije samo „odsustvo mentalnog poremećaja“, već je u pitanju širok opseg različitih faktora koji utiču na život pojedinca.
I eto prve zanimljive stvari – mentalni poremećaji se posmatraju kao individualna stvar, ali se faktori koji ih definišu određuju u odnosu na zajednicu. Tako se mentalno zdravlje definiše kao „stanje blagostanja u kojem svaka osoba ostvaruje svoj potencijal, nosi se sa svakodnevnim stresom života, da može produktivno raditi i u mogućnosti je da doprinosi svojoj zajednici“. Dakle, mentalno si zdrav onda kada ispunjavaš sve norme društva i kada si aktivan član zajednice koji ispunjava svoju svrhu u kapitalizmu. Ako nisi produktivan – onda nešto sa tobom nije u redu. I to se mora podhitno ispraviti, kako bi se osnovna uloga produktivnom člana društva ponovo uspostavila. I nije ništa sporno u tome da neko treba da dobije pomoć ako se oseća loše, ali je mnogo toga sporno u tome na koji način će društvo definisati šta je to „patološko“. Pojam „nenormalnog“ ili da iskoristimo taj napušteni, ali u kontekstu referenci koje ću koristiti relevantan, pojam „ludog“ se menja u odnosu na istorijske, i naravno medicinske, prilike. Nikada ne smemo zaboraviti da je „normalnost“ društveni konstrukt koji podrazumeva društveno očekivana, normativna ponašanja od pojedinca u određenim društveno-istorijskim okolnostima.
Vrlo često kada kažemo „normalno“ – mislimo „normativno“. Isto tako, „nenormalno“ je njegova suprotnost – suprotnost onome što smo kao društvo definisali kao poželjno ponašanje. „Nenormalno“ sa sobom vuče niz karakteristika, koje smo takođe kao društvo definisali. Iako mnoge stvari imaju biološko, medicinsko i psihijatrijsko utemeljenje, mora se naglasiti da mentalno zdravlje nije samo domen prirodnih, već i društvenih nauka. Šta je „normalno“, a šta „patološko“ je društveno i ideološko pitanje. Setimo se da je do ne tako davno homoseksualnost bila na listi bolesti Svetske zdravstvene organizacije. „Patološkim“ proglašavamo sve ono što krši definisane društvene norme, što šteti kapitalističkoj logici društvenog funkcionisanja i što kao takvo moramo iskoreniti, ili sakriti, skloniti. Jednom rečju – stigmatizovati. Kako je prošle godine prošle godine na skupu „Filozofija medija: Mediji i ludilo” istakla filozofkinja i teoretičarka medija Divna Vuksanović stigmatizovano je „ono što je izolovano kao ludilo i potom označeno kao nešto što odstupa od standarda normalnosti“. Prema njenom viđenju, sve što je odstupalo od društvenog, a kasnije od psihijatrijskog i psihološkog koncepta normalnosti proglašavano je ne različitim ili drukčijim, već nenormalnim, odnosno ludim.
MENTALNO SI ZDRAV ONDA KADA ISPUNJAVAŠ SVE NORME DRUŠTVA I KADA SI AKTIVAN ČLAN ZAJEDNICE KOJI ISPUNJAVA SVOJU SVRHU U KAPITALIZMU. AKO NISI PRODUKTIVAN – ONDA NEŠTO SA TOBOM NIJE U REDU.
Najveći doprinos teoriji o stigmatizaciji dao je kanadski sociolog Erving Gofman, koji stigmatizaciju određuje kao društveni proces etiketiranja svih onih pojedinaca ili čitavih grupa koji se razlikuju od normalnosti većine u svom društvenom okruženju, koje konstruiše društvenu prihvatljivost za ma koju različitost. Zapravo, u pitanju je procep između onoga što bi neka osoba trebalo da bude (virtuelnog društvenog identiteta) i onoga što ona stvarno jeste (stvarnog društvenog identiteta). On razlikuje diskreditovanu i diskreditujuću stigmu, pri čemu je diskreditovana ona u kojoj akter pretpostavlja da su razlike između njega i „normalne” osobe poznate i uočljive drugima, dok je diskreditujuća ona kod koje te razlike nisu poznate i uočljive.
STIGMATIZACIJA JE PROCEP IZMEĐU ONOGA ŠTO BI NEKA OSOBA TREBALO DA BUDE (VIRTUELNOG DRUŠTVENOG IDENTITETA) I ONOGA ŠTO ONA STVARNO JESTE (STVARNOG DRUŠTVENOG IDENTITETA)
Stigmatizacija i autostigmatizacija
Danas se sve više govori o stigmatizaciji i autostigmatizaciji. Stigmatizacija je proces koji ide od strane društva, dok bi se o autostigmatizaciji, posebno u kontekstu medija i društvenih mreža, govorilo kao o procesu koji dolazi od samog pojedinca.
„Pojedinci su počeli da slobodno govore o svojim dijagnozama na Tviteru i da se kroz njih identifikuju, čime se dodatno nenormalnost stigmatizuje kao autostigmatizacija. Više nije neophodno da vas društvo stigmatizuje, već ćete sami u javnom prostoru dobrovoljno reći nešto o tome kako se osećate, koje dijagnoze imate i učestvovati kroz interakciju sa drugima koji imaju slične probleme neuklapanja u norme koje propisuje određena društvena zajednica“, istakla je Divna Vuksanović na pomenutom naučnom skupu.
Ovde je, međutim, važno podvući da se radi o procesu koji ima suprotni cilj od stigmatizacije, pa bi možda bilo dobro iskoristiti i malo drugačiju terminologiju. Ovde možemo reći da se radi o slobodnoj odluci pojedinca da svoju diskreditujuću stigmu pretvori u diskreditovanu. Iako je tačno da osobe koje javno odluče da govore o izazovima sa mentalnim zdravljem, ili dijagnozama, svesno na sebe „navlače“ stigmu i često budu zbog toga žrtve različitih vrsta diskriminacije, ovde se ipak radi o procesu kome je cilj postizanje potpuno drugačijeg ishoda – destigmatizacija. Time što javno govore na teme koje su tabu u društvu i o kojima vladaju različiti negativni stereotipi, oni povećavaju senzibilisanost društva na ove teme i povećavaju vidljivost stigmatizovanih osoba u javnom diskursu. Zato bi se ovaj proces pre mogao nazvati anti-stigmatizacija, ili destigmatizacija.
OVDE SE RADI O SLOBODNOJ ODLUCI POJEDINCA DA SVOJU DISKREDITUJUĆU STIGMU PRETVORI U DISKREDITOVANU. TIME ŠTO JAVNO GOVORE NA TEME KOJE SU TABU U DRUŠTVU I O KOJIMA VLADAJU RAZLIČITI NEGATIVNI STEREOTIPI, ONI POVEĆAVAJU SENZIBILISANOST DRUŠTVA NA OVE TEME I POVEĆAVAJU VIDLJIVOST STIGMATIZOVANIH OSOBA U JAVNOM DISKURSU
Ovakvi javni istupi su način da se govori o društvenim normama i da se ono što od njih odstupa razume i ne posmatra kao „nenormalno“, već kao „drugačije“ – za šta se zalagao i sada već pomalo zaboravljeni pokret antipsihijatrije. Ovaj pokret je naglašavao, na čelu sa Mišelom Fukoom, da se „nenormalno“ ne određuje samo kao individualna odlika ličnosti, već i kroz interakciju sa okruženjem i fokus sa pojedinca prebacivao na društvenu zajednicu. Ovaj pokret psihijatara je bio zaslužan za mnoge promene u tretiranju osoba sa mentalnim poremećajima, pre svega kad su u pitanju osobe koje su institucionalizovane. Bilo je naučnika, kao što su Franko Bazalja, koji su smatrali da je ono što tretiramo kao „nenormalno“ više simptom društvene patologije koju mi izdvajamo. Zapravo, društvo je to koje je patološko, tako da oni koji se izdvajaju i pokazuju siptomatiku „ludila“ su zapravo oni koji pokazuju veću normalnost, jer se ne adaptiraju na normalnost društvene patologije.
Patologija društva i šizo-kultura
Dakle, društvo diktira poželjno ponašanje, a odstupanja su patološka. Međutim, nikad ne razmišljamo o patologiji društva. A trebalo bi. Počnimo od osnovnog ekonomskog društvenog uređenja – kapitalizma. Kapitalizam je sistem koji od svakog pojedinca očekuje da bude produktivan član društva. Kapitalizam podrazumeva „najmanje loš“ ekonomski sistem u kome je sve podređeno tržištu, koje vodi Smitova „nevidljiva ruka“, tržišna pravila su ista za sve i ishod zavisi od nas samih. Krajnji cilj je bogaćenje i življenje kapitalističkog (američkog) sna. Ali, kapitalizam nije fer sistem, nemaju svi istu polaznu tačku i ne mogu svi da budu „jednako produktivni članovi društva“. Ovakva trka neminovno stvara osećaj niže vrednosti zbog percepcije nedovoljnih postignuća, stres, anksioznost, depresiju i druge mentalne poremećaje – sve ono što u kapitalističkoj logici treba iskoreniti. „Nenormalno“ je ono što šteti kapitalističkoj logici – logici akumulacije profita.
Divna Vuksanović je takođe govorila o odnosu kapitalizma i mentalnih poremećaja, na primerima šizofrenije i narcizma. Ona je istakla da narcizam i šizofrenija nisu individualni poremećaji, već se mogu javiti kao individualni poremećaji u slučajevima posledice društvene patologije. Na primeru teorije koju su izneli Delez i Gatari u knjizi „Anti-Edip – kapitalizam i šizofrenija“ zaključak je da je kapitalizam direktno povezan sa šizofrenijom tako što je generalizovan na čitavo društvo, odnosno na šizo-kulturu ili kulturu rascepa. Jednu od ključnih uloga imaju mediji, kao „deo pogon kapitalističke simboličke proizvodnje i razmene“, kako to ističe Vuksanović.
OVAKVA NEFER TRKA NEMINOVNO STVARA OSEĆAJ NIŽE VREDNOSTI ZBOG PERCEPCIJE NEDOVOLJNIH POSTIGNUĆA, STRES, ANKSIOZNOST, DEPRESIJU I DRUGE MENTALNE POREMEĆAJE – SVE ONO ŠTO U KAPITALISTIČKOJ LOGICI TREBA ISKORENITI. „NENORMALNO“ JE ONO ŠTO ŠTETI KAPITALISTIČKOJ LOGICI – LOGICI AKUMULACIJE PROFITA
Radi se o odnosu medija prema stvarnosti i postoji rascep između onoga što se prikazuje u medijima i onoga što je naša lična percepcija i iskustvo. Još je sociolog Džejms Poter u knjizi „medijska pismenost“ govorio o postulatima medijske pismenosti i potrebi da sve informacije koje dobijamo proveravamo u odnosu na naša lična iskustva. Primer je recimo stopa kriminala, što je vrlo aktuelno u ovom trenutku. Ukoliko nam sa naslovnih strana svakodnevno iskače slučaj Belivuk, ili drugi slučajevi crne hronike, steći ćemo percepciju da danas živimo u izuzetno nebezbednom i nasilnom društvu, nego što je to bilo pre, iako bi recimo istraživanja pokazala da se stopa nasilja i zločina nije povećala u poređenju sa ranijim godinama. Kada postanemo toga svesni, dešava se nešto što Vuksanović naziva „ekstatičnim i halucinatornim medijskim slikama“ – imamo utisak da posredstvom medija prisustvujemo jednom svetu halucinacije, a ne objektivnom svetu koji nas okružuje. Dodatno je problematično to što ekstaza, koja nastaje konzumacijom medija, podrazumeva da izađemo iz sebe u taj svet i participiramo u svetu halucinacija.
„Atak na javnu percepciju medija se pokazuje kao aktivni uticaj medija na kreiranje kapitalističke šizo-kulture. Javna percepcija se normira, kao i naše ponašanje, na razdvajanje na nešto što je normalno ili nenormalno i tim razdvajanjem utiče se na stereotipizaciju ludila, ali dodatno i na stigmatizaciju. Nije dovoljno stigmatizovati ono što je različito, drugo i odstupa od standarda većine u svakodnevnom životu, već je potrebno da se i medijski stigmatizuje takvo ponašanje“, ističe Vuksanović i posebno naglašava da se stiče utisak da su mediji na strani razuma, a da je drugost, odnosno ludilo ekscesno i kao takvo je podložno tematizaciji – kroz filmove, spotove i druge oblike medijske zabave.
EKSTATIČNE I HALUCINATORNE MEDIJSKE SLIKE STVARAJU UTISAK DA POSREDSTVOM MEDIJA PRISUSTVUJEMO JEDNOM SVETU HALUCINACIJE, A NE OBJEKTIVNOM SVETU KOJI NAS OKRUŽUJE. EKSTAZA, KOJA NASTAJE KONZUMACIJOM MEDIJA, PODRAZUMEVA DA IZAĐEMO IZ SEBE U TAJ SVET I PARTICIPIRAMO U SVETU HALUCINACIJA.
Romantizacija, strah i „mentalni rijaliti“
I tu nastaje ključan problem jer mediji pospešuju stigmatizaciju kreirajući više vrsta stereotipa – sa jedne strane dolazi do romantizacije mentalnih poremećaja, zatim imamo strah od mentalnih poremećaja nastao razvijanjem mitova, i na kraju nešto što bih nazvao „mentalni-rijaliti“.
Romantizacija mentalnih poremećaja je pozitivna identifikacija sa životnim stilovima koje karakterišu npr. apatija ili melanholija. Kako piše Veljko Stanojević u tekstu „Romantizacija mentalnih poremećaja kod mladih“, primer je grunge žanr i bend Nirvana čije su pesme karakterisali apatični i sumorni tekstovi sa motivima depresije, bolesti zavisnosti i samopovređivanja, što za posledicu ima čitavu generaciju na koju su ovi umetnici uticali i zbog čega su ozbiljne bolesti prikazane čak kao „prelepa i tragična umetnička forma življenja ali i umiranja“.
Strah od mentalnih poremećaja ogleda se u klasičnim toksičnim mitovima od kojih je najveći da su ljudi koji se bore sa mentalnim poremećajima „opasni po društvo“. Najsvežiji primer prikaza u pop kulturi je film „Džoker“, koji pre svega prikazuje to kako društvo „stvara“ mentalne poremećaje. Koliko su društvene situacije i okolnosti uticale na njih, kako dalje utiče društvena stigmatizacija i odbacivanje, a potom i koliko je teško pronaći pomoć jer se stvara začarani krug – usled društvenih okolnosti razvijaju se mentalni poremećaji, da bi dobio pomoć potreban ti je novac jer živiš u kapitalizmu, a zbog odbacivanja društva si osuđen na siromaštvo, te ti je pomoć nedostupna da bi se „izlečio“ i ponovo postao „produktivni član društva“. Kapitalizam – sistem koji jede svoju decu. Ovaj film je, međutim, kritikovan i zbog toga pravi vezu između mentalnih poremećaja i nasilja (ta veza je vrlo direktno vidljiva u mnogim drugim produktima pop kulture gde su nasilnici ili ubice često osobe sa poremećajima ličnosti), iako je ta kritika prilično nategnuta i može se reći da se pre radi o pozivu na bunt i osnaživanje društveno potlačenih, nego na predstavljanje mentalnih poremećaja kao nasilnih, ili nasilja kao poželjnog oblika društvenog reagovanja.
STVARA SE ZAČARANI KRUG – USLED DRUŠTVENIH OKOLNOSTI RAZVIJAJU SE MENTALNI POREMEĆAJI, DA BI DOBIO POMOĆ POTREBAN TI JE NOVAC JER ŽIVIŠ U KAPITALIZMU, A ZBOG ODBACIVANJA DRUŠTVA SI OSUĐEN NA SIROMAŠTVO, TE TI JE POMOĆ NEDOSTUPNA DA BI SE „IZLEČIO“ I PONOVO POSTAO „PRODUKTIVNI ČLAN DRUŠTVA“.
I treće, ali ne i najmanje bitno – živimo u „mentalnom rijalitiju“. Svakodnevno gledamo rijaliti programe u kojima se nalaze osobe u okruženju koje je primer „šizo-kulture“ i „halucinatorne medijske slike“. Jednu „realnost“ koja to apsolutno nije i svet halucinacija u koji moraš biti usisan da bi ga doživeo. Tako nam je potpuno normalno da vidimo kako se produkcije poigravaju sa nečijim mentalnim zdravljem, kako produkcija, publika i drugi rijaliti učesnici guraju učesnike do ivice zarad gledanosti i „zabave“, nečije psihičko rastrojstvo postaje mim, a brijanje glave zabavni sadržaj koji se šeruje. Kažu – sami su na to pristali, kao da su potpisanim ugovorom lišeni osnovnih ljudskih prava. Kao da ta „dobrovoljnost“ ili „ličan izbor“ nije još jedna kapitalistička smicalica da sakrije svoju groznu istinu – oni su to jer ih je kapitalizam na to naterao i jer igraju po kapitalističkim pravilima.
KAO DA TA „DOBROVOLJNOST“ ILI „LIČAN IZBOR“ NIJE JOŠ JEDNA KAPITALISTIČKA SMICALICA DA SAKRIJE SVOJU GROZNU ISTINU – ONI SU TO JER IH JE KAPITALIZAM NA TO NATERAO I JER IGRAJU PO KAPITALISTIČKIM PRAVILIMA.
Psiholog Leo Ivanišević je u „Istinomeru“ to nazvao principom „lažiranja budućnosti“: „Lažiranje budućnosti jeste jedan od oblika psihološke manipulacije kada manipulator traži od nekoga da se odrekne nečega u sadašnjem trenutku kako bi u budućnosti dobio neku nagradu, kao što su novac ili slava. Dok je korist manipulatora neposredna (gledanost, novac i rejting), korist za žrtvu tek treba da dođe, ako ikada i dođe”, rekao je Ivanišević za Istinomer uz konstataciju da su učesnice u rijaliti programima posebno dehumanizovane i tretirane kao objekat.
Vratimo se na početak i šizo-kulturu ili kulturu rascepa. Ovi sadržaji se plasiraju, od učesnika se očekuje da pokazuju mentalna rastrojstva koja često kulminiraju u (nesankcionisano) nasilje, od nas da ih gledamo i da u tome uživamo. Koliko je patološki uživati u nečijem nervnom rastrojstvu i kreirati kulturu i okruženje u kome će ono biti omogućeno i stimulisano? A u tome učestvujemo svi mi.
KOLIKO JE PATOLOŠKI UŽIVATI U NEČIJEM NERVNOM RASTROJSTVU I KREIRATI KULTURU I OKRUŽENJE U KOME ĆE ONO BITI OMOGUĆENO I STIMULISANO?
I dok na primeru Miljane Kulić ne reagujemo, reagujemo na Britni Spirs. Sa gotovo 15 godina zakašnjenja. Bilo je potrebno 15 godina od njenog brijanja glave da od narativa „Šta nije u redu sa Britni“ dođemo do narativa „Šta nije u redu sa društvom kad je tako nešto moguće“. Ona nije bila u rijalitiju, njen pravi život je pretvoren u rijaliti sa kompletnom zabranom izlaska, a mi smo to nemo posmatrali i bili aktivni faktor šou biznis kulture koji joj je to uradio da bi na njoj mogao da izvuče maksimalnu akumulaciju profita. Kao što rijaliti kultura sada to radi na Miljani Kulić.