PUTOVANJE KA TOME DA POSTANEM ANGAŽOVANI TATA

PUTOVANJE KA TOME DA POSTANEM ANGAŽOVANI TATA

PUTOVANJE KA TOME DA POSTANEM ANGAŽOVANI TATA

Moje porodično poreklo i kako je to uticalo na ovo putovanje

Odrastao sam u velikoj porodici u neformalnom romskom naselju kao jedno od šestoro dece. Moja porodica nije bila nimalo drugačija od ostalih u našoj zajednici. Mi – moja tri brata i dve sestre – bili smo suočeni sa siromaštvom i nesigurnošću još od ranog detinjstva. Moji roditelji su bili nezaposleni i neobrazovani. Moj otac je radio kao nadničar, s vremena na vreme, dok je moja majka prosila po selima u blizini našeg naselja, pokušavajući na taj način da prikupe novac za naše svakodnevne potrebe. Nemam puno dobrih uspomena iz tog perioda. Kao i u drugim romskim porodicama u našoj zajednici, briga o svakodnevnim kućnim poslovima bila je jasno definisana i podeljena između muškaraca i žena – majke su same brinule o nama deci i o kući, dok su očevi bili van kuće gotovo celi dan pokušavajući da zarade za porodicu. Ja ne mogu reći mnogo o odnosu mojih roditelja, isto kao i u drugim kućama – pomalo od svega – alkohol, svađe, itd. Verujem da je naše obrazovanje bilo najveći izazov za nas, jer su oba moja roditelja bili neobrazovani, što znači da oni nisu bili u stanju da nam pomognu ili da nas motivišu. Ipak, uspeo sam da završim srednju školu i zapravo, imam neke lepe uspomene vezane za svoje obrazovanje i porodične odnose, posebno kada je reč o mojoj mami. Pošto je bila nepismena, želeo sam da je naučim kako da čita i piše. Učio sam je svemu što sam učio u školi. Ne bih rekao da sam bio vrlo uspešan nastavnik u to vreme, ali sati koje smo proveli zajedno bili su dragoceni i za mene i za nju. Takođe, razvio sam blizak odnos sa svojim ocem, kasnije, kada sam odrastao. Voleo sam da razgovaram sa njim i da se posavetujem sa njim u vezi važnih odluka koje sam morao da donesem.

Partnerstva – moja partnerka i ja

Želeo sam da uradim sve drugačije u svom životu od onoga što sam mogao da vidim oko sebe u svojoj zajednici i u svojoj porodici. U našoj kulturi, žene se udaju vrlo mlade, nezrele i nepripremljene za brak, za partnerski odnos i roditeljstvo. Hteo sam da nađem srodnu dušu i da izgradim zrelo partnerstvo zasnovano na ljubavi, uzajamnom poštovanju i ravnopravnosti. I uspeo sam! Moja supruga i ja smo zaposleni, i pored naših redovnih poslova aktivni smo u različitim nevladinim organizacijama koje razvijaju programe društvene inkluzije, potpuno drugačiji od naših roditelja. Moja supruga i ja smo razvili odnos koji je stabilan, uzajamno zavisan i u kome pružamo podršku jednom drugom. Naša svakodnevna praksa je da razgovaramo o svemu – pitanjima koja se odnose na porodicu, dom, lične stvari i posao. S obzirom da i ona potiče iz romske zajednice, ona je moja srodna duša koja deli moju strast i misiju da se borimo za Rome kako bi postigli bolji kvalitet života, posebno za decu i žene. Uzajamno poštovanje, razumevanje i podrška, čak i onda kada drugačije doživljavamo ili vidimo stvari, su najvažniji simboli našeg odnosa.

Trenutak kada sam postao otac – kako je ovo iskustvo promenilo mene, moju partnerku, naš život

Za mene, očinstvo predstavlja važan lični zadatak i izazov. Otkako sam bio dete sanjao sam o tome da izgradim drugačiju porodicu nego što je moja, u kojoj bi partnerski odnosi i odnosi sa decom bili ispunjeni ljubavlju, pažnjom i brigom – svime onim što sam propustio da vidim oko sebe dok sam bio dete. Danas, ja sam otac šestoro dece – troje sopstvene i troje o kojima se brinemo kao hranitelji. Nas oboje, moja supruga i ja, smo želeli da imamo ne samo našu biološku decu, već takođe i da pomognemo drugoj deci iz romskog naselja da dobiju priliku da imaju drugačiji život. Moram reći da je moja supruga bila odlučnija da postane hranitelj od mene. Iako radim kao romski asistent u školi, imao sam neke sumnje u vezi toga da li ćemo uspeti u tome. To je bila jedna od najvažnijih odluka u našim životima, i danas usuđujem se da kažem da smo uspeli da izgradimo veliku sretnu porodicu, ispunjenu podrškom, brigom i ljubavlju. Ponosan sam na to!

Razvili smo potpuno drugačiji način života u odnosu na druge romske porodice, ali mi smatramo da je naša misija da donesemo promene oko nas, da motivišemo druge Rome da razbiju disfunkcionalne kulturološke norme ponašanja u zajednici. Ovo se veoma mnogo odnosi na rodne odnose i ulogu žena u odnosu na muškarce u deljenju svakodnevnih kućnih poslova. U skladu sa tim, pokušao sam da ravnopravno delim sve odgovornosti sa svojom suprugom. Mi svakodnevno pravimo planove u zavisnosti od naših aktivnosti i aktivnosti dece. To se odnosi na sve teme i situacije, kada govorimo o obavezama u kući ili obavezama koje se odnose na brigu o deci (izgled, zdravlje, itd). Dakle, nas oboje obavljamo sve vrste poslova u kući. Svesni smo da smo uzor našoj deci, tako da je izuzetno važno da pokažemo našoj deci da ne postoji razlika između muškaraca i žena u tom pogledu.Budući da imamo šestoro dece – jednak broj dečaka i devojčica, mi ih takođe uključujemo u te poslove. Na taj način, svako ima svoje obaveze, stvari koje treba da uradi. Na primer, imamo porodične sastanke petkom, na kojima razmenjujemo novosti, razgovaramo o problemima, ali takođe pravimo dogovore i planove koji se odnose na obaveze u kući. Kao velika porodica sa velikom kućom ne bi bilo moguće sve to postići na bilo koji drugi način. Međutim, mi takođe pokušavamo da poštujemo određene individualne preferencije prema određenim obavezama. Na primer, ja mnogo volim da kuvam i usuđujem se reći da sam dobar u tome, dok je moja žena manje zainteresovana za kuvanje. Deca vole kako ja kuvam, što me čini jako zadovoljnim.

Kada govorimo o drugim obavezama koje se odnose na brigu o deci, i njih takođe jednako delimo. Ne mogu se setiti nijedne situacije kada je bilo koje od naše dece bilo bolesno a da ga/je nismo zajedno odveli kod doktora. Oboje smo se brinuli za njih dok su bili mali – menjanje pelena, ili kupanje, stavljanje na spavanje, pripremanje hrane za njih. Ako bih pravio poređenje između moje uloge i pristupa kao oca i moje supruge prema potrebama dece, rekao bih da postoji različit način deljenja naše naklonosti. Moja supruga je više emocionalna, dok sam ja taj koji je jak i pruža oslonac, ulivam poverenje i osećaj sigurnosti deci i njoj. Takođe, važno je reći da se u nekim situacijama deca obraćaju meni ili mojoj supruzi, u zavisnosti od nekih konkretnih problema, na primer, u periodu adolescencije, devojčicama je prijatnije da razgovaraju sa svojom mamom o nekim fizičkim promenama sa kojima se suočavaju, nego sa mnom.

Obrazovanje je jedna od onih tema u koje smo uključeni oboje. Četvoro naše dece pohađa školu, a nas dvoje aktivno učestvujemo u razmišljanju, razgovoru i planiranju njihovog obrazovanja ili rešavanju njihovih problema vezanih za školu. Kada je reč o nekim pitanjima, ja sam više uključen u pružanje podrške deci kada rade domaće zadatke, pošto sam obrazovaniji od moje supruge. Ipak, oboje prisustvujemo roditeljskim sastancima i oboje smo uključeni u Savet roditelja kao predstavnici odeljenja. Oboje pokušavamo da stalno širimo poruku koliko je obrazovanje važno za njihovu budućnost.

Druženje, razvijanje zdravih društvenih odnosa sa vršnjacima i osobama od autoriteta predstavlja važan i izazovan zadatak za nas kao porodicu. Živimo u delu grada koji je naseljen većinom hrvatskim porodicama; u stvari, mi smo jedina romska porodica u našoj ulici. Nije lako obezbediti nesmetanu integraciju naše dece u školu, vrtić, sa ostalim vršnjacima. Nekako, za neke institucije, mi smo predstavljali prvo njihovo iskustvo sa romskom porodicom, odnosno moje dete je bilo jedino romsko dete u vrtiću. Imali smo izazove, i ponosno mogu da kažem da smo uspeli da ih rešimo na način da damo svoj doprinos pružanju podrške institucijama da izgrade svoju svest i kapacitete za uključivanje one dece koja su uglavnom marginalizovana. Međutim, to nije prijatna situacija, nije se lako sa njom nositi. To što sam ja aktivista, koji ima znanje i podršku različitih aktera/NVO sigurno predstavlja važnu podršku za mene u tim situacijama, ali najveću snagu crpim iz činjenice da u tim trenucima uz sebe imam svoju suprugu.

Iako mislimo da je važno da reagujemo i da se borimo za prava marginalizovanih, jačanjem zajednica i institucija kako bi postale svesne i pristupačnije takođe pokušavamo da izgradimo kapacitete naše dece da se sami suočavaju sa problemima. Oboje smatramo da je važno pružiti podršku deci da izgrade jasne granice i da steknu osećaj vlastitog identiteta – ko su, i da preuzmu odgovornost za svoje postupke. Mi šaljemo poruke koje se odnose na podršku i koje pružaju podršku u borbi protiv zastrašivanja i fizičkih napada, kao i diskriminacije. Drago mi je što mogu da kažem da verujem da sva moja deca imaju zdrave odnose sa većinom svojih vršnjaka – imaju prijatelje, posećuju ih, kao i sa osobama od autoriteta..

Moje mesto u društvu kao angažovani tata

Iskustvo očinstva otvorilo je za mene kao osobu jednu novu perspektivu. Tako je drugačije kada ste odgovorni za druge da im pružite ljubav, brigu i mogućnosti. Biti angažovani otac koji pruža podršku i koji je u stanju da bude tu za svoju decu svo vreme, nije lak zadatak. Nije nam sve dato; to je nešto što treba da naučimo. Za romsku zajednicu, to je pitanje od posebnog značaja, jer ne postoji podrška u društvu za muškarce da budu uključeni na ovaj način u život svoje porodice. Norme i običaji su različiti, suprotno od onih koji pružaju podršku uključivanju muškaraca. Moja supruga i ja prihvatili smo ovo kao našu životnu misiju da promovišemo, motivišemo i podržavamo one Rome koji su spremni da razbiju ljušture i da ostvare kvalitetniji život za sebe i svoju decu. Verujemo da će promena biti moguća ako uspemo da oformimo jezgro grupe onih koji su spremni da vide život na isti način kao i mi. Država, sa svojim institucijama treba da bude tu da podrži naše napore, pružanjem usluga, obrazovanja i mera koje će nam pomoći da ostvarimo ovaj cilj.

Preuzeto iz publikacije: Očevi u svetu danas. Pregled stanja na Balkanu.