Mladi i anksioznost

Mladi i anksioznost

Mladi i anksioznost

Sedim i pitam se o čemu želim da bude moj prvi blog. Šta je to što bi navelo druge mlade ljude da pročitau moju priču i možda čak i da me razumeju i poistovete se u nekom momentu? U tom trenutku mi pogled pada na moj minijaturni radni sto, pretrpan knjigama i papirima, markerima i olovkama, i naravno nema ništa bez raznobojnih papirića. Na pamet mi pada trenutno stanje koje vlada među mladima, a to je haos ispitnog roka. I jasno mi je da bi, umesto što sedim ušučkana u krevetu i blejim za laptopom na Fejsu i Instagranu, trebalo da zapravo sedim za tim istim radnim stolom nad knjigama i učim za ispite koji su kroz nekoliko dana. Ali ne mogu.

Sada ćete verovatno pomisliti nešto tipa „što si tako lenja“, „ne izmišljaj“, „vidi sto se pravi pametna“ i slične izjave. I ja bih verovatno nešto takvo pomislila, ali nakon što sam istražila malo ljude koji zapravo ne mogu da se koncentrišu i da uče, jasno mi je da ovo nije samo lenjost.

Svi ste verovatno čuli za anksioznost. I većina vas je ovo i iskusila u nekom momentu svog života. Ne drži vas mesto, jasno vam je da morate da učite, ali sednete za knjigu i niste u mogućnosti da na naučite ni dve strane zato što vam je na umu samo to kako ćete baš pasti taj premet, ali on vam je neophodan za budžet. Veliki procenat mladih sve više iskusi anksioznost. Kod nekih je mnogo ozbiljnije i moraju da idu i potraže stručnu pomoć, ukoliko prepoznaju o čemu je reč. Kod nekih razni oblici anksioznosti mogu da dovedu i do depresije, do osećanja manje vrednosti, do potpune apatije u jednom momentu, kada više ni sami ne znaju kako šta da urade, a još uvek imaju osećaj da moraju i ništa ne stižu.

Od mladih ljudi se mnogo toga traži u današnje vreme. Sa 15 godina treba da izaberemo srednju školu. Sa 19 fakultet, a samim tim nam to i upućuje na profesiju kojom bi trebalo da se bavimo do, pa da kaže tradicionalno, kraja života. Ne kažem, postoje ljudi koji u tim periodima imaju okvirnu predstavu, verovatno malo idealizovanu, o tome šta žele. Ali opet sa druge strane, postoje i mladi koji nemaju nikakvu predstavu šta bi želeli, i kada u jednom momentu žele da odustanu od prvobitne opcije, nailaze na osudu roditelja, šire familije, prijatelja, a možda nekako i gledano i društva.

Neki biraju da se bore protiv ovog fenomena anksioznosti. Treniraju, prave plan u sitnim koracima kojih se pridržavaju, traže stručnu pomoć (psihologa ili najbližih prijatelja). A opet tu su i ljudi koji idu linijom manjeg otpora i zapadaju i letargiju i apatiju, u potpunosti ignorišući svoje obaveze, koje ih zaskoče čim napuste komfornu zonu zvanu „topli krevet“.

Ja sebe nekako pronalazim malo u jednoj, malo u drugoj kategoriji, ali ipak kako dokazi pokazuju, malo više u drugoj, što može i biti objašnjenje zašto sam u jannurskom roku dala dva ispita od sedam i sada ne mogu da pridjem knjigama, a da ne počnu da mi se tresu ruku i da mi padaju na pamet misli „kako ću položiti sve ovo“, „razočaraću sve redom“, „dobiću loše ocene i izgubiti dom i stipendiju“  i tako na svakih 10 minuta učenja.

Govoreći kao osoba koja pre sa učenjem i sa obavezama nije imala većih problema, smatram ovu nemogućnost koncentracije dosta zabrinjavajućom i uopšte nije laka za rešiti. Uvek je tu onaj osećaj kao da vas vreme stiska i da ništa ne stižete i da od svega treba da odustanete, a ipak ne smete. I nemojte kao ja da ležite ušuškani u krevet, gledajući epizodu za epizodom, sezonu za sezonom, misleći da će obaveze nestati, pokušajte bar sa jednom da se suočite uz pomoć prijatelja i pokažite toj nervozi-tremi-strahu ko je ipak glavni. Ako mislite da ne možete sami, potražite pomoć prijatelja, ja znam da je to moj sledeći korak.

Napisala: Tamara Praštalo

Leave a Comment

Your email address will not be published.