Kako se brusi najlepši dijamant na svetu?

Kako se brusi najlepši dijamant na svetu?

Kako se brusi najlepši dijamant na svetu?

Priroda posla kojim se bavim je takva da mi brifovi, uglavnom mail-om, stižu nepogrešivo redovno. Ovakvi ili onakvi, manje, više ili uopšte ne zabavni. I onda mi pre neki dan stigne jedan malo drugačiji: da napišem članak o očinstvu! Zapravo, da napišem članak o očinstvu u okviru kampanje “Super tata”. Jeste da moja novoustanovljena roditeljska priča ne traje još ni celih četiri meseca, ali ću valjda imati neku impresiju da podelim, te pomislih, lepo.

Lepo je to što neko misli da sam Super tata, pošto ja nikada to ne bih mogao za sebe da kažem. Nekako sam vaspitavan da ako nema niko drugi baš ništa da kaže o meni pohvalno, ne moram ni ja baš. Skromnost ili kako god, ali tako je. Ja se trudim koliko god mogu, umem i znam da zajedno sa super mamom ovo naše dete pre svega bude dobro i da raste i a onda i da raste srećno, ali ne verujem da me to izdvaja od ostalih tata.

Onda je lepo što me se neko setio, da misli da bi moje iskustvo nekome značilo ako ga pročita. Ili ga zabavilo. Ili oba. I na kraju, lepo je što je neko imao poverenja da dizajneru da da piše esej. I onda eto, pišem.

Tara se prvo zvala Malina, čak i dok nije bilo potvrđeno da stiže devojčica,  jer je neka od aplikacija modernog digitalnog doba ustanovila da se u ikstoj nedelji trudnoće naše dete, bar po veličini, ne razlikuje od maline. Kako se Maline sećam kao pevačice iz Topolske 17 ili 18 iz jedne domaće TV serije ne baš zavidnog kvaliteta, jasno je da je ime moglo da bude veoma kratkotrajno, dok ne smislimo bolje. Dok ne smislim bolje, tako smo se nekako dogovorili. Dečaku bi ime, da se sa svojim dodatkom pojavio na ekranu ultrazvuka u nekom trenutku, smišljala majka. Kako se ne bi desilo da to “jedno” ime za koje utvrdim da je pravo i baš to i samo to bude ne baš pravo i majci, prezentovao sam joj pet ženskih imena gde je ono drugo, ispalo od Tare u samom finalu, isto imalo četiri slova. Tako je otac zamislio da se matematički uklapa uz prezime Prokić. Znajući sebe, sigurno neće znati da izgovori slovo R kako treba.

Jeste možda nekada dobili u nasledstvo, ili nekako drugačije postali vlasnik rudnika dijamanata? Kada malo bolje razmislim, sve od trenutka od kad sam saznao da ću postati otac do ovoga sad, četvrtog meseca Tarinog života, je najpribližnije upravo toj situaciji.

Čarobno? Pa onako. Jeste ako zamišljate Patka Daču kako, nakon sto mu se Sezam otvorio, uleće i grli veliki dijamant urlajući “Moje je, moje je, moje, samo moje, bogat sam, bogat sam, bogat sam!” U stvarnosti, kad vam daju papir i obaveste vas da posedujete rudnik dijamanata obicno se sa velikom srećom mešaju i zbunjenost ( “Jeste vi sigurni da sam ga baš ja dobio?”), briga ( “Kako se, dođavola, kopa rudnik?”) i strah ( “Valjda se nista nece urušiti…”). Ali koga na kraju briga, uskoro ste baš bogati. Dijamant vam se smeši.

I zaista, prvi dani ispitivanja, (ne)slikanja na redovnim pregledima, egzaltirana porodica na čije ste se pojedine članove niste kladili da će zaplakati samo zato što je kvota bila besmisleno mala, opremanje mašinama, alatima, svime što nisam ni znao da postoji a još manje kako radi, sve je bilo u funkciji prolaska vremena do samog početka potrage za dijamantom. Dva dana po prolasku termina, kad ni početak jos nije počeo, prestao sam čak i  san da akumuliram, iako je “trebaće ti” najčešće što sam slušao tih dana. Bilo je samo važno da se desi.

Mogućnost sagledavanja nečega, bilo ono dragoceno, opasno, tužno ili kakvo god, kod mene stigne tek kada sve prođe. Tada postajem svestan. Filmska entuzijasticnost i euforija i drama trenutka u tom trenutku kod mene jednostavno ne postoje. Tako je bilo kada je tata umro. Tako je bilo kad sam dobio prvi posao. Kada su veze pucale. Kada sam sve. Tako i sada kada je se rodila Tara, mala kao hleb “Sava”, teška tek nešto malo više od toga. Više neka unezverena i tiha sreća. Trideset sedam godina. Toliko je trebalo do mog nastavka. Do rudnika. Kopanje je moglo da počne.

Podeljeni u dve smene, do i od 6 ujutru, ali zajedno sve vreme, neumorno smo kopali i tražili da vidimo gde makar malo nešto sija, gde postoji  i nagoveštaj da će zasijati dijamant pod naslagama kamena i blata. Sve definicije rudarskog posla, sva značenja te sintagme su mi odjednom bile potpuno jasne. Želim da verujem da postoje roditelji koji će prvih dva, tri meseca roditeljstva smatrati ispunjavajućim, prelepim i svakim drugim besmisleno našminkanim iskustvom.  Osim ako niste baš mazohista, ili nesto još gore, ili postoji osoba koja brine o detetu umesto ili uz vas, takva kategorija ljudi ne postoji. Samo borba da pomognete tom malom biću ispred vas da što pre prevaziđe traumu dolaska na ovaj svet. Da shvati da ste tu, da ste njegovi i da vam veruje. Da naučite da se sporazumete nekako. Da mu napravite ljubav. Da oseti ljubav. Da mu i te greške koje neminovno napravite u slepom bauljanju prvog roditeljstva ne budu jos veći teret.

I mantrao sam, da ne zaboravim, “dijamant jeste tu, dijamant mora biti negde tu”. Samo, i dalje samo kopamo. Neispavani i umorni do nivoa koji ne poznaje nijedno dotadašnje iskustvo, ili iskustvo uopšte. Da je još manje, verovatno bi se sklupčali kao devojčica sa šibicama dole negde u uglu i nestali. Prihvatam moguću neadekvatnos komparacije ali za onoga ko voli san i ceni ga (dobro, mozda je prikladnija rec “obožava”) kao ja, tako je nekako.

Dalje, do roka koji ti je nepoznat. Može biti magična tri meseca kad će ono što naučnici, eto, jos nisu smislili kako da reše, grčevi, nestati a može biti i diferencijalna jednačina. To sto smo besomučno ponavljali jedno drugom samoohrabrujući se “Nismo loši” iako smešno, verovatno jeste bilo iskreno, jer smo radili sve sto smo nekim putem saznali da treba da se radi sa bebom. Recimo da se za sline ne odlazi u Narodni Front, ili da recimo usisivač, klasičan, obični, prašnjavi, iritantni ima i tu svrhu, da uz pomoć super korisne pumpice super retardiranog imena “Nosko” izvuće iste.

Onda, na primer, uspavljivanje šetnjom koncentričnim krugovima oko dnevne sobe preskačući sve što do pre neki dan i nije bilo tu  je disciplina koju sam podveo pod sport, da nekada nekome kažem da sam se istim i bavio a ne samo besomučno gledao. Nisam imao pojma da je moguće preći toliku kilometražu u stanu od četrdeset kvadrata. Nagradu bukvalno proslavite dok u slow-motionu spustate dete na jednu od strana na kojoj prethodni put nije spavalo. Mislim i ne morate, može na istu, i više puta, ali ako dete u stilu Antoana Rigodoa počne da vas gleda vrata nakrivljenog na jednu stranu, da znate u čemu je problem. Zatim, dobijete i nepogrešiv osećaj da izbegnete delić parketa koji škripi i time naravno ne ugrozite dotadašnju šetnju i tako spojite dve četvorosatne ture bez spavanja. Bebinog, ne vašeg, vaše je više kao neki pit stop. Ili ako se vratimo na rudnik, dok pojedete onaj sadržajni obrok na pauzi za isti, kako su nas učili u osnovnoj školi da svi rudari imaju.

Još jedna disciplina, izmišljanje pesama za uspavljivanje. Ako se grozite svih “taši, taši, tanana” gluposti koje odolevaju vremenu sigurno već stotinama godina, onda ili izmislite svoju, besmislenih reći i jos besmislenijeg ritma, ili koristite neku koja nikada i nije bila dečija ali ste upravo izmenom aranžmana postigli da tako zvuči (iznenadili bi ste se kako navijačke ili pesme The Kuguarsa začas postaju dečije) ili jednostavno šuštite kao nekakvo more, talas, lisce, šuma, tako nešto. Jako me interesuje da li će Tara jednog dana doći pred mene i početi da peva neku nebulozu koju sam u trenutku “inspiracije” mumificiran od nespavanja pevao nad glavom.

Mogu ovako beskrajno da nabrajam, ne mogu da zaboravim šta smo sve prošli. Kao ni mama. Kao ni pas Maša verovatno, ne shvatajući šta se, pobogu desilo odjednom svima po kući. Baš ne mogu. I to u relativno mirnom  procesu (koliko je samo reć “miran” antagonisticka odrednica u ovom slučaju),  gde nije bilo ni bolesti, ni odbijanja hrane ni bilo čega sličnog na ćemu se ovim putem zahvaljujem svim zaslužnim bogovima. I koliko god to stvorilo traumu od dečijeg plača sada i na filmu, poenta je da je to zapravo toliko nebitno, kad dođete pred dijamanta, da neizbrušenog, da malog, ali vašeg, i dodjete. A on vam sine osmehom kakav niste znali da postoji. Naučio je da vas zavede, da vam se javi, da vam pokaže i da vam se obraduje. Naučio posle tri meseca kako se na ovom velikom divljem svetu, nekim svojim izmišljenim jezikom,  saopštava da je dobro, ili da mu je nešto, ili da se samo raduje. I tako, odjednom, preko noći, imate dijamant. Da ga volite, slikate, pokazujete, da ga učite, da mu pevate, da se igrate, pričate i brusite; sve sto se i radi i sto se ne radi jednom dijamantu.

Znam da će sada roditelji velike dece koji ovo čitaju da kažu, “čekaj, to su mali problemi, male brige, tek ce doći veće”. Verujem dragi roditelji velike dece, nemam razloga da ne verujem vama, da vam se to desilo, samo ne verujem da ce meni teže pasti od ovoga preživljenog. Subjektivan doživljaj teškog, nista više. Ja volim da pričam nekome, da neko priča meni, da se dogovaramo. Za to ću uvek imati vremena. Da nacrtamo nešto, da podelimo nešto, da posavetujem nešto što svakako neće poslušati jer niko i ne posluša kad je mali… Nema veze za to sto me čeka. Radujem mu se. Jedva čekam zapravo, nestrpljivo kao i za sve u životu bitno što mi se dešavalo. Sada tek, posle dva ipo meseca kopanja i traganja i besmisla prolaska kroz ono sto izgleda mora da se prođe dok ono za čim tragate ne zasija, sada za mene, za nas, počinje priča. Sigurno će je boleti nešto nekada kao i prokleti grčevi, sigurno će i zaplakati, i isto tako sigurno neću spavati zbog nje gomilu puta. Ali ćemo pričati. Gde god krene, kad god dođe, gde god bila, čime god se bavila od mene će imati bezuslovnu ljubav. I motiv da uspe da bude dobar čovek, to bi mi nekako najviše značilo.

Sve vreme pišem u jednini, o njoj. Tako je kada se zaljubite. Toliko da moram svima pa i terapeutu da objašnjavam da nisam siguran da bih mogao tu ljubav da podelim sa bilo kojim drugarom koji bi da joj postane brat ili sestra nekada. Vama isto kažem, ne znam kako se to radi.

I da. Super tata si jedino ako podeliš sve sa super mamom. Pa da li ti zapadne menjanje pelena, grejanje vode ili pravljenje hrane, smena dok je majka na koncertu ili saniranje moje večite nedoumice, kako je uspela do grla da se ukaki, potpuno je nebitno. Bitno je da podeliš. Samo i jedino tako.

 

Piše: Marko Prokić, f.ckinfine, ilustrator

 

 

Leave a Comment

Your email address will not be published.