Kako biti otac, a ortak

Kako biti otac, a ortak

Kako biti otac, a ortak

Kod mene je to očinstvo počelo pre petnaest godina, baš u vreme kada je hapšen Sloba Milošević. Mojoj ženi je termin bio 25. mart. Slobi su dali fore do 31. U početku nisam baš nalazio dodirne tačke između ova dva datuma. Ona je tad po proceni bar tri ginekologa trebalo da se porodi, a on, je l’ te, po zahtevu bar tri svetska političara da bude uhapšen. Osim, što smo poslednjih godina brižnicima i dežurnim borcima protivu bele kuge imali običaj da na pitanje – kad će beba, odgovorimo – kad padne Sloba!

I pade Sloba, a onda dođe i taj 25. mart. Šetkao sam se po stanu paleći cigarete, jedna stiže drugu, onda uplatio na brzinu u kladionici najneverovatniju kombinaciju, sve vreme u džepu opipavajući ceduljče sa mobilnim telefonom komšije taksiste koji se velikodušno ponudio. Ako bude u tri ujutru, budite me u tri, rekao je taksista. Supruga, čija je inače jedna u moru vrlina to što ne čita moje tekstove, baš je tih dana, slučajno, pročitala jedan, pa se kao ljubitelj američkih mafijaških filmova pomalo zabrinula.

Ti si lud! Samo da nam ovi ne zamene bebu u porodilištu.

Ma gde smeju – glumio sam hladnokrvnost budućeg oca.

Je l’ mrda – držao sam ruku na njenom stomaku… Stvarno, mrda… Bdeo sam do pola noći, čitao malo novine (preporučujem “Moju bebu”), malo knjige (“Vaše dete i vi”, izdanje iz 1970), mahom ostalo štivo gde se plastično objašnjava – šta kad pukne vodenjak…

Do jutra ništa. Ajmo u GAK u Višegradsku, tamo kažu – mora da ostane, bolje je da prate situaciju. Dobro, kući po stvari, dolazim u porodilište, niko ništa ne pita, ulazim u sređeni suteren, skupile se trudnice. Svet je mali, tu je i žena kuma od mog kuma. Samo da se ne porode isti dan, računam, kum neće moći da se otrezni sedam dana…

Kad nisam kod supruge u porodilištu, pričamo mobilnim, moja mama je bila oduševljena tim novim vidovima komunikacije. Fantastično, kaže, tvog tatu kad si se ti rodio umalo nisu uhapsili koliko je urlao ispod prozora.

Doš’o je i taj dan, četvrtak, ustajem sabajle, nalazim što stariju i što deblju košulju, da teže iscepaju zainteresovani, stižem u porodilište. Još se ništa ne zna, kad će šta će, usput me pozdravljaju studenti medicine koji baš tu imaju predavanja, toliko sam valjda prisutan… Okolo sve vrste očeva. Novopečeni, prepoznaju im se podočnjaci od neprospavane noći, dok pod ruku sa nekom babicom, sa buketom cveća i nekoliko kesica od po 200 grama kafe što porodlišina moneta za potplaćivanje, tumaraju hodnicima. Zatim dolaze iskusni očevi, doterani, sa buketom cveća i nosiljkom, čekaju kod table gde piše “Otpust beba”, pored obaveznog tasta obično sa fotoaparatom, neki povedu i raštimovane trubače sa plehanim ulubljenim trubama. Treća grupa su zabrinuti budući očevi, cupkaju po ćoškovima.

Bio sam u trećoj grupi. Mada u ta dva dana možda je to bila i neka posebna grupa. Jer, prvo je jedan doktor rekao biće u četvrtak pre podne, ali je onda u četvrtak pre podne rekao da će ipak biti u ponedeljak… Onda je drugi, u četvrtak oko podne rekao da je bolje da to bude u četvrtak uveče. U četvrtak uveče, kada sam kupio već sve potrebno za izazivanje porođaja, čega u bolnici naravno nema, treći doktor, ljubazan mladić, objasnio je pogledavši karton da nema potrebe večeras, uz to porodilište je puno, nego u petak ujutru. U petak ujutru četvrti doktor objašnjava da će porođaj biti u ponedeljak, da bi neki glavni konačno presudio, pošto mu je moja žena ispričala da ne jede ništa već dva dana jer je u svako doba dana bar jednom porađaju, da će sve biti obavljeno u subotu i to – carskim rezom…

Istina, ti ginekolozi su baš “kul” tipovi, utisak je da im nije lako, ali, razmišljao sam nešto, video bi’ ja njih da desetinama prijatelja, rođaka i komšija triput dnevno moraju da objašnjavaju – kako će tad, a onda posle dva sata, da ipak neće, nego će sutra, ne, ne, prekosutra… A da ne pričamo koliko je to prijatan osećaj za suprugu, jel’ te, koja sve to treba da obavi uživo…

I subotu 31. marta 2001. postao sam otac, prvi put. Neverovatan osećaj, jer su me ljudi uvek stručno posmatrali kao čoveka sa istančanim netalentom za tu odgovornu društvenu dužnost. Posle pet godina otac sam postao i drugi put. U međuvremenu sam shvatio kako ima raznih vrsta očeva. U prvu grupu spada “otac na službenom putu”, to je dakle onaj otac koga nikada nema kod kuće, pa ga deca vremenom sve manje prepoznaju.

Mama, eno ga neki čika, otključava naša vrata, oblači moje patofne, seda za naš sto u trpezariji i jede naš ručak – često deci nalikuje na stranca koji se iznenada pojavljuje u toplom porodičnom gnezdu. Takoreći: nepoznata sila koja se iznenada pojavljuje i ne rešava ništa.

Posle ručka taj otac bdi iznad laptopa, najčešće zamišljen, gde sedi do večere.

Pustite me na miru, radim – kaže u stilu: “Silence! Genius at work”.

Druga vrsta je “otac na službenom prutu”, to je onaj otac koji je toliko nervozan zbog službenih problema da ga deca uglavnom prepoznaju kada se u neko doba pojavi i poslovne frustracije istresa kod kuće, uz pomoć tradicionalnog pomagala zvanog prut.

Ima i očeva koji su ortaci sa svojom decom. Biti ortak sa decom pretpostavlja da budete ortak i sa suprugom. Izabrao sam da budem ta vrsta oca.

Za sreću je ponekad potrebno dvoje, a ponekad sedmoro. Ovo poslednje uspeva samo ako je dobitna kombinacija na lotou.

U mojoj kući je za sreću potrebo četvoro. Tri žene i jedan muškarac. Logično, onaj jedan muškarac sam ja, a žene su različitog uzrasta, i što je najgore – raznovrsnog temeperamenta.

Miona ima devet godina i sa mnom je prošla sve živo – ručala je na Ravnoj gori sa Vukom Draškovićem pošto smo prethodno zajedno pravili reportažu u četničkom štabu vojvode Dačevića. Sedela je do kasno u noć po kafanama u Mionici i podučavala bontonu lokalne mangupe i boeme.

Iako u te birtije u varoši smeštenoj van svih glavnih puteva žene svraćaju samo ako su konobarice. Lokalni živalj smatra da je žena u kafani baksuz, kao što isto misle za ženu na brodu, iako u okolini od 50 kilometara nemaju nijednu plovnu reku.

Una ima 15 godina i ista je ja kada sam bio u njenim godinama. Ima neke svoje bubice, ali uspešno odoleva senzornim napadima okoline – kad svi slušaju Cecu, ona preferira Green Day. Kad svi preferiraju da idu na dosadnu eskurziju na Zlatibor, ona se opredeli da putuje u Pariz. Svoja je, a biti svoj u današnjoj Srbiji je težak poduhvat.

Biti otac je odlična stvar, shvatio sam, ne računajući onaj period kada sam češće svojeručno menjao pelene nego što sam kuvao kafu. Mada znam kolege očeve koji su se tih muka otarasili jer su na pomen menjanja pelena padali u nesvest, i to bukvalno.

Očinstvo nije obaveza. U pitanju je pokušaj da nekome pomogneš da bude čovek. A biti čovek je najvažnija stvar u istoriji čovečanstva.

Prava sreća je kad zajedno sa starijom ćerkom skačeš na koncertu Green Day ili sa mlađom drugog dana Mitrovdana odeš na otvorene bazene u mioničkom selu Sanković na kupanje. Ili kad sa sve tri žene kojima si okružen raspališ roštilj nekog lenjog Prvog maja, a pritom ne izazoveš požar biblijskih razmera.

Biti otac je odgovirnije nego biti premijer. Od premijera se ne očekuje da popriča sa svakim, brižno, to uglavnom čini samo kad ga snimaju kamere. Najteže priče su one sa decom, kada morate da im objasnite svu egzotiku srpskog društva i života. Da im objasnite da ne ponavljaju vaše greške, da im objasnite da je život odlična stvar ako vas u njega neko uputi.

Piše: Dragoljub Draža Petrović, urednik dnevnih novina “Danas”

Leave a Comment

Your email address will not be published.