Dnevnik mladog tate

Dnevnik mladog tate

Dnevnik mladog tate

Kada smo rešili da sve možemo sami bez rodbine i baki, tj. naših majki, tada smo uspostavili i prvi ritam sa bebom. Da želimo samo nas dvoje da budemo sa detetom o tome smo pričali još prenatalno, ali smo uspeli da ostvarimo tek mesec dana posle rođenja deteta.

Sami na vrhu sveta, sa obavezama koje smo lagano odložili ili koje su nas zaobilazile jer su naravno svi oko nas horski pevali pesmu „ne sada, ne sada nikako, ne dirajte ih oni samo što su se porodili“, uspeli smo da sami sa detetom preživimo. Podvlačim uspeli i podvlačim preživeli. Zapravo smo uživali i to veoma skladno. I dalje uživamo.

Dolazak bebe i negovanje iste vam toliko svi predstave kao smak univerzuma, završetak života, kraj karijere, kraj mladosti, stvaranja, uživanja, kraj svega u čemu ste se pronalazili, svega što ste do sada gradili, to je crna rupa, i ta crna rupa će vam se ocrtati na očima i to će biti vaši podočnjaci do kraja života i u nju ćete upasti i to jedan drugom… a od vas će ostati samo beba! …posle toga bi se čovek baš dobro zapitao zašto želi da ima decu?

11

I onda kada vas god neko sretne sa svim tim u glavi, ne može a da vas ne pogleda oko očiju, gde su te crne rupe, da vam traži sede na glavi, gleda u odeću i traži mrlje od bljuce. Da može, verujem da bi vam proverio i stanje hemoroida. Kažu da ih majke zarade tokom trudnoće, a očevi tokom slavlja posle rođenja. Valjda je to pečat zrelosti. Ali šta ako tih znakova nema. Šta ako se sretnete sa svim tim predivnim ljudima koji nemaju decu i svi misle da znaju o tome, koliko to samo iscrpljujuće može da bude.

Šta ako i vi i majka vašeg deteta izgledate sasvim pristojno?!

Odmah svi sve prebacuju na lutriju. Kao da se dete dobija preko lutrijskog loza ili možda preko bingo listića u lokalnoj kafani. Ah, imali ste sreće, dete vam spava noću, ne plače, dobro podnosi grčeve… ah, kako ste vi srećni roditelji. Ah, ah, ah!

E pa baš nije tako!

Deca se ne dobijaju na sreću ili preko lutrije, sa dolaskom deteta na svet ne prestaje vaš život, i svaka pomoć ukoliko je konstruktivna dolazi u obzir inače je nepotrebna i ume da ometa. Uz dobru i pametnu organizaciju može se podjednako uživati i nastaviti život. Samo ono vreme koje vam je do sada bilo ispunjeno besomučnim skrolovanjem i blejanjem je ispunjeno nečim smislenim i svakako prelepim. „Te male zveri“, kaže moja komšinica, „osećaju energiju“. I ako ste vi nezainteresovani, ako se folirate, unosite nepotreban stres spolja, ako se kojim slučajem plašite, ako ne slušate dete, ako ga ne čujete ili da kažem jednostavno ako mu se ne posvetite – onda naravno da će uslediti crne rupe preko očiju, hemoroidi, izrasline i šta ti sve ne. Uslediće plač, nespavanje svih ukućana, potop i ostale katastrofe.

IZAZOV ILI PLAČ

Ko god je proveo jedan, bar jedan dan sa detetom, bio mu otac, ujak, dalji ili bliži rodjak ili možda bejbi brother, da ne kažem sister, zna koliko truda treba da se uloži u taj odnos.

Golicanje, glupiranje, gufiranje, nunuškanje, nošenje od tačke A do tačke B pa nazad na tačku A, i tako dok ne povučete sve linije između te dve tačke, jako brzo detetu dosade. Imate ceo dan pred sobom i pitanje je šta onda?!  Ako ne spava ili ako ne jede, dete naravno kao i svi mi traži neki sadržaj.

Prenatalno smo, ne znajući šta nas čeka, može se slobodono reći, obećali jedno drugome: Sa detetom nikako u šopinge, da se bacaka po podu i da se lepi za sve što je šareno. Dakle šoping stop. I dete sigurno nikako neće gledati te idiotske crtaće na bebi televizijama ili tjub kanalima. Kada krenete da eliminišete stvari, a da niste ni svesni šta za vas i vaše dete one znače, onda se problem već nazire. Ili vam se možda samo otvore neke druge stvari! Pogotovo ako nemate apsolutno nikoga da vam pomogne tokom dana ili radne nedelje, a neko od vas dvoje mora da čuva dete. Što bi rekli dogovor je dogovor. Ali kako onda? Šta da radim ako detetu ne pustim malo tv-a ili neko jednočasovno prelivanje boja u slowmotion-u preko tableta? Šta? Kako?

Kako je dete počelo sve čvršće da spava noću, što nas je jako obradovalo, tako je tokom dana postalo sve budnije. Potreba za sadržajem je rasla. Sa malim bebama je još i lakše, pomislio bi čovek. Ali kada i dalje samo gačete dok vodite razgovor i kada dete ima dva položaja, ležeći i noseće ležeći, onda treba biti dovitljiv. Ako radite bilo šta, bez plana i smisla samo da dete ne bi plakalo tj. da ne bi radilo ono što svi koji nemaju decu misle da bebe samo rade (moram da priznam i da sam sam spadao u tu kategoriju pre nego što sam postao otac). Onda ste samo slučajni prolaznik tom detetu. Ali pošto je roditeljstvo 24/7 onda stvari valjda moraju biti malo smislenije!

Da krenemo na baby plivanje, može ali sa šest meseci, a naše dete je tek napunilo tri i po meseca. Preškrabaj, ali zapiši i bolduj negde u malom mozgu, trebaće. Da idemo na bilo kakve letnje, otvorene priredbe? Može, ali dete u ovom uzrastu ima pažnju koja se meri sekundama. Ovo naše može deset minuta. Preškrabaj, ali pamti za sledeću godinu. Šetnje koliko god učestale zapravo su mu postale isto tako dosadne i sve više je van kolica nego što je u kolicima. Masaže dolaze u obzir samo kada je miran, pevanje može i uglavnom se svodi na ponavljanje izmišljenih pesama, sa tačnim ponavljanjem reči u uvek istim aranžmanima… pitanje je kakav sadržaj prirediti bebi?

Moram da se pohvalim da ni jednom nismo zvali halo bebu, ali smo zato preorali internet po svim meridijanima. Svakakvih zla smo tamo pročitali, toliko puno da smo jako brzo prestali da koristimo search engine kada imamo bilo kakvo pitanje. Pa je ovo nekako došlo na red da sami rešimo. Igre sa bebom i za bebu.

Koje su to igre? Šta da radim sa detetom, a da to bude konstruktivno? Kako da ga angažujem i da ono učestvuje? Kako da ga nečemu naučim? Kako da ne trošim i svoje i njegovo vreme uzalud? Šta da radim? Pitanja su se pred svako spavanje nizala, ali odgovori su uglavnom bili prozaični i ne tako fantastični kako sam im se nadao. Da li sam ja dobar otac?

Predstave ispred ogledala koje sam mu priređivao su bile takve da su i mene lično zabavljale. Kada god bi se igrali sa nekom igračkom gledao sam da mu aktiviram i jednu i drugu ruku, da ne bude posle da ne može da popije čašu vina uz pomoć, recimo, leve ruke, a da se sav ne isprosipa. Sve što je trebalo da dohvati nikada mu nisam olakšavao niti gledao da varamo kako bi brže ili lakše došao do igračke. Ne znam, možda sam samo preterivao. Sve te stvari koje ja vidim i koje osećam kroz igru su mi nekako delovale sumanute i možda suviše rigidne, ali kakve god meni delovale analizirajući ih, moram da priznam da smo obojica uživali.

IGRA PO IMENU „JEDNORUKI HEROJ“

Postoje teretane, skupe, fensi, ulične, kućne, one zgibare, a postoji i teretana koja se zove nosi dete po kući, dvorištu, okućnici, parkovima, ulici-gde god. Sa tri i po na sedam i po kilograma za samo tri meseca. Primećujem da ponovo imam mišiće i grudi. Više ne moram da ga nunam sa obe ruke, mogu samo sa jednom i nije važno kojom. On raste i ja rastem. Oh, o ovome nisam mogao ni da se nadam. Opet osećam kičmu i svaki pršljen u njoj, i dok bi neki mladić malo iskulirao u tom momentu sa teretanom, ovde nema kuliranja jer ovo nije teretana. Evo budi se, ruke spremite se, leđa zaboravite na bol, grudi moje junačke krećemo u novi trening. Trening pun ljubavi i pažnje. Ovaj mali teg priča i smeje se, i traži da stanete na određena mesta kako bi se zabavio. Obožava da se ogleda, da se smejulji u ogledalu dok vam posmatra odraz. Za 32 godine, svako proleće pomislim, e sada krećem da radim na sebi i sada ću da se dovedem u red i baš ove godine pomislim eto ako do sada nisam, sada više nikada neću jer nema šanse da ću imati to slobodno vreme koje pre nisam cenio… kad ono!

Ništa ga toliko ne raduje i ne pomaže mu da poveća svoj fokus nego kada ga jednom rukom nosim, a drugom nešto obavljam.

Gledam ga i on mene gleda, češljam ga nekom četkom koju smo naravno preplatili, ali koja kao i sve za bebe ima cenu koju ne primećuješ dok ne uporediš sa ostalim stvarima.  Kakav biznis. Povlačim četku gore, dole i mislim se šta sve sam do sada uspeo jednom rukom. Vezujem mu cuclu za rever, desnom uzimam njega, levu razgibavam. Je l smo spremni? Pitam. Identičan pogled kao pre postavljanja pitanja koji sam dobio prihvatim bez rezerve kao jedno veliko da i krećemo. Pravac pravo!

Oh taj treći i po mesec, kada već sigurno drži glavu, kada mogu i da ga presavijem i da ga spustim na koleno da sedne. Eee ne, rekli bi svi sa interneta serbskog sada, ne sme da sedi sa četiri meseca! Ne sme ni-ka-ko! Ni-ka-ko? Ohoho, kaže druga žena koja je odavde, al’ je odgajila treće dete u Engleskoj po njihovim pravilima: sme da sedne! Pusti vradžbine i neuke. Pusti internet. Pusti. Tamo pišu samo loše stvari. I skidaj mu tu tetra pelenu. Već smo skinuli, brzinski odgovaram. Onda je nemojte vraćati. Eho zapovesti drugarice koje je odgajila dete u privilegovanoj Engleskoj odjekuje u mojoj glavi. Zamišljeno klimam glavom i jednom rukom sam spreman za napad.

Spustim ga ja na koleno i isečem sebi parče hleba, podignem toster, namažem puter, stavim sve priloge i zaklopim. Nastavim dalje po kući, sve vreme pričajući mu šta radim, sa izražajnim žanrovskim glasom i zvučnim efektima. Uživamo obojica. Čitanje knjige sa detetom u rukama je već odavno prevazidjeni nivo. Spuštam se u plije, dižem sa poda telefon koji je bućnuo na pod. Oh, nije se slomio po ko zna koji put. Volimo obojica taj telefon, svaki put kada mu obasja lice ta retina ili kako se već zove, mali se sav fokusira.  A i ja isto.

Dve stvari ga smire. Cucla i svetlost sa telefona tj. tableta. Jedna njemu stalno ispada, druga meni.

Izazov! Moram da namontiram lampu za ćošak pored prozora u koji voli da gleda. U jednoj ruci dete, a u drugoj se smenjuje upustvo za sklapanje, šipke, podupirači, grlo, kablovi,veći i manji delovi lampe. I ide nam nekako, vreme ne primećujemo naravno. Lampa deluje malo čudno, ali radi. Nije kao sa slike. Možda slikam i pošaljem im da vide kako sve može da se sklopi.

Pranje jedne pa druge ruke – bez pomoći druge ruke. Da li sam to propisno obavio. I te kako jesam. Ne uplićem u obrazloženje situacije u kojoj sam to obavio. Herojski nastavljam dalje.

Zatezanje čaršava, o tome bi realno trebalo da snimim tutorial. Sklapanje garderobe na japanski način, naravno sve jednom rukom (dobro uz pomoć vrata ili zuba, koje mi eto malo pomažu) – sa detetom u rukama, tu sam neprikosnoven.

Kada kreneš da radiš stvari po kući jednom rukom odjednom počne i mozak da ti radi samo za tu ruku, dok drugi deo mozga je već u „ups and downs“ nuna nuške modu. Usta naravno ne zatvaram, predmet u horizontalu izmedju dve akcije koju napravimo da bismo razmenili poglede je već postao obavezno potvrdjivanje zabave u kojoj obojica učestvujemo.

Dobro je što nisam vozač, naučnik koji barata hemikalijama, mačevalac, bacač kugle koji se sprema za olimpijadu… mislim dobro je za dete.

Neosporno je da svaka aktivnost sa detetom i pored deteta postaje kao ponovo otkrivena, a ovo je tek samo početak. Šta će biti kada krenemo da se igramo sa svim tim kutijama od skupih igračaka koje nikada nećemo ni da primetimo.

Pitao me je jedan prijatelj kakav si otac. Nije mi dugo trebalo, a da mu odgovorim samo: „videćemo po detetu kada poraste“.

Dok obavljam stvari po kući i sve dok je i on uključen u iste, to je avantura za obojicu. Ne razbijam mozak u ovom momentu da li će i kako to da utiče njega. Da li  to što smo sklapali lampu znači da će raditi u fabrici nameštaja. Ili to što sklapam odeću da će posle biti papučar…

Važno mi je da u svim tim igrama koliko god je to moguće zapravo učestvujemo obojica i da provodimo vreme zajedno. Da li ćemo sutra da popravljamo kola, mesimo kolač ili zašivamo pocepan džep stvarno mi je svejedno, sve dok jedan drugom pravimo društvo.

Autor teksta: Ivan Stojiljković

Foto: Branko Birač