Ne postoji bolji trenutak za novi Edit serijal, završni u ovoj sezoni, kome će osnovna tema biti – siromaštvo. Kakvo siromaštvo kad smo ekonomski tigar, pitate se?
E pa, ekonomski tigar insistira na tome da minimalna mesečna zarada za 2022. godinu bude 35.012 dinara, uz povećanje neoporezive osnovice sa 18.300 dinara na 19.300 dinara i uz smanjenje doprinosa na penzijsko osiguranje od 0,5%, saopštio je ministar finansija Siniša Mali. Ekonomski tigar je crkavicu za radnike povećao za čak 9,4% sa dosadašnjih 30.000 dinara, ali pre nego što krene aplauz – radnici traže da ona bude 39.000 dinara. Razlog je vrlo jednostavan – ponuđeni „minimalac“ je i dalje ispod iznosa minimalne potrošačke korpe. U slobodnom prevodu, ekonomski tigar sada nudi 80% minimalne potrošačke korpe, kao minimalnu zaradu. U još slobodnijem prevodu, radnici na minimalcu, kojih je prema podacima iz 2019. godine 15%, a taj broj raste, moći će da jedu 24 dana u mesecu, dok za preostalih šest moraju da se snalaze. U proseku svaka šesta osoba koju sretnete na ulici neće imati dovoljno sredstava za minimalne životne potrebe i to ako je zaposlena. Ako nije, što je 11,1% ljudi – ne znam šta da vam kažem.
Šta isto ekonomski tigar, koji se hvali kako sad minimalac pokriva 80% potrošačke korpe, umesto „nekadašnjih 50%“, propušta da nam kaže? Pa, na primer, da u Srbiji oko 250.000 građana koristi novčanu socijalnu pomoć, a oko pola miliona stanovnika nije u stanju da zadovolji osnovne egzistencijalne potrebe, prema podacima Tima za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva Vlade Srbije. Četvrtina građana Srbije živi u riziku od siromaštva.
Međutim, ono što ekonomski tigar hoće da kaže jeste da stopa siromaštva konstantno pada, prema podacima Republičkog zavoda za statistiku, ALI je diskutabilno koliko su ti podaci relevantni. Jasno je da sve što se tiče brojki, statistika i ekonomije ume da bude konfuzno i zamarajuće, ali je važno da donekle razumemo o čemu se radi. Šta znači da stoma siromaštva konstantno pada? To znači da pada ona brojka koja se odnosi na relativno siromaštvo, koje se računa na osnovu prihoda većeg dela populacije. Ovo jeste u skladu sa evropskom metodologijom, ali mnogi stručnjaci smatraju da pravo stanje, u slučaju Srbije, pokazuju podaci o potrošnji. Prihodi mogu da rastu, a da i dalje većina građana živi lošije, ako se manjina stalno bogati. Međutim, ako gledamo potrošnju i vidimo koliko stanovnika nema novca za osnovne potrebe i ako vidimo upravo ono sa početka – da je minimalac ispod iznosa potrebnog za minimalnu potrošačku korpu – dobijamo upravo ovu sliku.
I dok relativno siromaštvo pada, onih gore pomenutih pola miliona građana, ili 7% populacije, spada u ono što se zove apsolutno siromaštvo. Eto još jednog pojma koji treba razjasniti. Za razliku od relativnog siromaštva, koji se obračunava na osnovu prihoda većine građana i koji je nemogućnost da se ostvari životni standard odgovarajući u odnosu na društvo u kome pojedinac živi (ispod proseka građana), apsolutno siromaštvo je nemogućnost da zadovolji osnovne potrebe i one koji imaju dohodak niži od granice siromaštva. Koji je to iznos, uglavnom se pominje ispod 12.000 dinara, ali to može biti vrlo diskutabilno jer – ako je potrošačka korpa ispod minimalne zarade, ne znači li to upravo nezadovoljavanje osnovnih potreba?
Na kraju, prema podacima Asocijacije slobodnih i nezavisnih sindikata stopa rizika od siromaštva ili socijalne isključivosti iznosi u Srbiji je 31,7 odsto, što znači da je više od 2,2 miliona naših sugrađana siromašno, piše Danas i dodaje podatak ASNS da je najteže kod porodica sa troje i više dece, gde u siromaštvu živi 51,9 odsto, a siromašno je i 41,6 odsto samohranih roditelja“. Eto sad još jednog podatka.
U suštini, kao što se da zaključiti – lako je „gađati“ se statistikom. Statistika i brojke trpe sve i mogu se iskoristiti da se njima argumentuju potpuno različite teze. Od toga stopa siromaštva pada, preko toga da je dva miliona ljudi siromašno, pa do toga da smo ekonomski tigar. Čini se da ovaj ekonomski tigar jede svoju decu.