Piše: Jana Šarić
Već više od godinu dana živimo u uslovima izmenjene svakodnevice, od smanjenih društvenih kontakata, obaveznih maski i ostalih, neophodnih mera za suzbijanje širenja „novog“ korona virusa. Od samog početka epidemije u svetu i u Srbiji, ekonomski sistemi su zamrznuti, zdravstveni pred pucanjem a svi ostali stavljeni na pauzu, za koju nije izvesno koliko će trajati. Psiholozi i sociolozi upozoravaju na razvoj „karantinske generacije“ odnosno grupe mladih obeležene iskustvom odrastanja i sazrevanja u uslovima policijskih časova, masovnih zatvaranja, usamljenosti i školovanja na daljinu. Koncept karantinske generacije nije dovoljno zabrinuo nikoga u Srbiji, a mladi su od početka zanemareni i isključeni iz kolektivnih napora da se očuva javno zdravlje.
„Neće vama biti ništa, čuvajmo starije“
Prvi talas epidemije u Srbiji je ispraćen uvođenjem vanrednog stanja i zatvaranjem stanovništva, koje je živelo od jednog do drugog policijskog časa. Mladi ljudi su se prvi put u svojoj životnoj istoriji suočili sa fenomenom školovanja od kuće – bez drugara, bez vršnjačke podrške i u strahu za svoje najbliže. Sve navike, sav društveni život i svi planovi stavljeni su u stranu, primarno je bilo zaštititi javno zdravlje. Možda se ovo čini kao mala žrtva za spasene ljudske živote kada posmatramo sa ove istorijske distance, nakon godinu dana života u epidemiji, međutim, u tom trenutku, odloženi planovi i ostajanje kod kuće činilo se kao jedina ispravna i odgovorna stvar, kao jedini validni doprinos situaciji koja nas je sve snašla. Veliki broj mladih ljudi ostao je bez posla prvobitnim zatvaranjem ugostiteljskih objekata, studenti i studentkinje bili su „zamoljeni“ da u sred važenja policijskog časa i ozbiljnih ograničenja kretanja isprazne svoje sobe, vrate se svojim kućama, od kojih su neke i stotine kilometara daleko, i potencijalno zaraze svoje ukućane. O njihovom zdravlju niko nije mislio, jer trebalo je čuvati starije i pomoći lekarima. I svi smo slušali, i svi smo pristajali, a zdravlje mladih je ponovo izbačeno iz jednačine. Nijedna poruka, nijedno javno obraćanje kriznog štaba ili relevantnih stručnjaka nije objasnilo velikom delu populacije, koji uopšte nije homogen, kakve posledice infekcija korona virusom može imati po njihov organizam. Jer se pretpostavljalo da, ako su mladi, onda su i zdravi. To je greška koju svako može da napravi, ali je nedopustiva onima koji se bave javnim zdravljem i zdravstvenim politikama.
„Niste važni, ali jeste krivi“
Specifična društvena grupa mladih ljudi (koja uglavnom čini grupu osoba od 18 do 30 godina) dovoljno je široko određena da u sebe uključuje i druge društvene grupe, pa tako bavljenje mladima i omladinskim politikama podrazumeva obraćanje posebne pažnje na mlade pripadnike i pripadnice nacionalnih manjina, mlade sa invaliditetom, mlade ugroženog zdravlja, mlade migrante, migrantkinje i izbeglice, kao i mlade u ruralnim područjima. U konkretnom slučaju borbe države protiv korona virusa, ponovio se uobičajen scenario – mladi su u realnoj situaciji potpuno zaboravljeni, pominjani tek usput, a njihovo zdravlje stavljeno je na poslednje mesto. Nakon nekoliko grubih kršenja epidemioloških mera, krizni štab i vlast odlučili su da prvi put pošalju jasnu poruku mladima – vi ste odgovorni i krivi za lošu epidemiološku situaciju. Iako je pitanje javnog zdravlja zaista kolektivna odgovornost, a njegova zaštita stvar kolektivnog napora, ostaje nam da se pitamo kako se tek tada govori o mladima kao štetočinama, kada su nekoliko meseci ubeđivani da njima ništa ne može da bude, da su imuni (premda niko nije imun) i da je njihova uloga u tome da sačuvaju druge, ali ne i sebe. Logično je da će takav pristup doći na naplatu, a korona žurke u aprilu 2020. samo su početak sage o posledicama ignorisanja mladih.
„Neće student da primi vakcinu“
Nakon nekoliko pikova nekoliko epidemijskih talasa, postalo je jasno da od korona virusa oboljevaju i mladi, da on predstavlja infektološki „ruski rulet“ i da lekari, domaći ili strani, nikada nisu sigurni kakav tok ili ishod bolesti mogu da očekuju. Svet je, čini se, odahnuo kada su prve vakcine odobrene za masovnu upotrebu. Vakcinalna politika Srbije bila je mnogo uspešnija, te smo već u januaru 2021. imali prilike da iskažemo interesovanje za imunizaciju, a krajem istog meseca stigle su i prve doze vakcina namenjenih stanovništvu. I dok su se pozivi nestrpljivo čekali, mladi su poslali jasnu poruku – igrajući kolo, slaveći praznike i kršeći epidemiološke mere. Vakcinacija u studentskim domovima i poliklinikama bila je, najblaže rečeno, poluuspešna, a mladi su za medije govorili kako „vakcine nisu dovoljno ispitane“, kako „bi sačekali još malo“ i da će pristati na imunizaciju samo ukoliko ona bude uslov za putovanja, ispite ili vežbe. Činilo se da mladima nije u interesu da se epidemija što pre okonča, i to jedinim mogućim načinom – masovnom imunizacijom. Zašto je to tako?
U masovnom iščekivanju poziva za vakcinaciju, merenju antitela i brizi oko dostupnosti vakcina (kojih i dalje ima dovoljno), ponovo su izostale jasne, nedvosmislene i naučno utemeljene poruke mladima. Dakle, sada, kada imamo na raspolaganju čak četiri vakcine, i dalje niko nije objasnio kako vakcinacija funkcioniše, ili kako se stvara imunološki odgovor, ili zašto je važno primiti svoju vakcinu što pre, na način na koji je njima interesantan ili jezikom koji oni razumeju. Decenijama unazad je sistem formalnog obrazovanja ozbiljno degradiran i oštećen usled delovanja različitih ekonomskih i društvenih faktora. Pitanju javnog zdravlja niko nije pristupio dovoljno ozbiljno, a obrazovanje mladih oslonjeno je na entuzijazam pojedinki i pojedinaca – posvećenih profesorki i profesora, volonterki i volontera, i organizacija civilnog društva. Decenije ignorisanja važnosti obrazovanja i značaja kritičkog i naučno utemeljenog mišljenja dovele su nas do ovog trenutka – izbegavanja imunizacije od strane društvene grupe koja bi trebalo da bude najprogresivnija. I zato su dvostruko iznevereni, jer očekivanja i ulaganja nisu ni blizu jednaki.
Zato je možda jedina opcija koju imamo na raspolaganju dugoročno ulaganje u obrazovanje o zdravlju, odgovornosti i kolektivu, jer društvo je onoliko jako koliko su zaštićeni najslabiji u njemu.