Koncept generacije i vršnjačke grupe je vrlo porozan i ponekad zaista nema nikakve veze sa uzrastom, već sa sličnim interesovanjima, vrednostima, stavovima, mogućnošću poistovećivanja, a ponekad i – iskustvima. Na primer, deo sam one generacije koja je od roditelja za poklon tražila kasete (u mom slučaju to je bio Magazin, u vreme svog vrhunca sa Jelenom Rozgom), ali se nekako vrlo brzo prešlo na CD-ove, ne znam kako, i ne znam kada, samo smo u jednom trenutku počeli da brinemo da „ne ogrebemo“ umesto da „ne izvučemo“ unutrašnje organe muzike.
Mnoge promene su došle tako tiho i suptilno, pa smo za samo četvrt veka prešli od iščekivanja nove epizode serije na televiziji (Foks Lajf je bio najuzbudljivije otkriće mog sedmog razreda, odmah nakon tirkiznog kreona), do Torenta i skidanja čitavih sezona. Eskalirali smo Netfliksom, budućnosti se plašim, možda ćemo sami snimati svoje serije?!
Ne pripadam generaciji koja je rođena i odrasla na internetu, što mi je zajedničko sa nekim ko ima 14 ili 15 godina više nego ja. U stan sam se prvo instalirala ja, onda dial-up, pa godinama kasnije vajfaj internet. Sećam se kaseta, i dalje slušam radio i volim miris štampe i novih knjiga, iako nije ekološki i odgovorno prema planeti.
Nešto što se danas zove podcast snimila sam prvi put 1998. godine zahvaljujući minimumu tehnološke pismenosti tetke gerilske producentkinje i mogućnosti presnimljavanja audio kaseta. Mislila sam da je ideja samo moja i bila jako ponosna što sam otkrila brilijantni koncept intimnog radijskog etra.
U to neko vreme sam takođe mislila kako mora da je jako zanimljivo kada se ljudi rode u jednom veku, pa se njihov život nastavi u sledećem, tumačila sam to kao neku predodređenost za velika istorijska dela, bar tako kaže Dečje sveznanje, kad ono – ispostavi se da se i moj život protegao kroz dva veka, čak i dva milenijuma. I ništa istorijsko se nije desilo, osim…
Bombardovanje Jugoslavije otpočelo je dok sam gledala sinhronizovanu, jedinu prihvatljivu verziju Svemirskog basketa. Nakon što je Milica Rakić poginula u svom kupatilu, na noši, plašila sam se da idem sama u WC. Sećam se poslednjeg obraćanja naciji Slobodana Miloševića, sećam se i sledećeg predsednika, onog kome još uvek nije stigao memorandum da je predsednik… Snimak Kula bliznakinja koje se ruše odgledali smo pre prvog roditeljskog sastanka u prvom razredu, uz misao „kako su oba pilota pogrešila“. Onda mi je objašnjeno šta je terorizam, i ta reč jeste obeležila moje odrastanje.
Sećam se jasno prekida reprize reprize Srećnih ljudi i vanrednih vesti u kojima se saopštava da je pucano na premijera i da se trenutno nalazi na odeljenju za reanimaciju. Sećam se njegove dece na sahrani i vanrednog stanja i poslednjeg odlaska u zoološki vrt.
Za moju generaciju vreme užasno brzo prolazi, što nas ostavlja nesnađene u vremenu i prostoru. „Samo neka ide po redu“ nema nikakvog smisla, jer nam se ni životi, ni njihovi krajevi, ne dešavaju redom. Ne ide prvo faks, pa master, pa posao, pa „ozbiljna veza“, pa usenjenje, pa brak pa stan, pa deca pa šta već ide posle dece… Sve to smo odavno isprevrtali, dobro razmislili šta želimo, zbog čega i sa kim. Nisam sigurna da li je pametnije upisati se u matičnu knjigu venčanih, ili ispisati svoja pravila na omotu ploče London Callinga.
Nisam sigurna da li je pametno imati decu u ovom egzistencijalnom ludilu, kada je ugovor na neodređeno vreme sveti gral, a prekarni rad nešto što nam stalno visi nad glavom. Sve je nestabilno, i sve se ljulja, nimalo nežno, nimalo polako.
Neki sjajni ljudi više nisu među nama, pri tome ne mislim samo na poznate ličnosti koje su nam obeležile odrastanje. Mislim na drugare iz klupe, prve ljubavi i simpatije kojih naprosto, više – nema, a ovo nije Remarkov roman, i nisu Remarkova vremena. Dakle, i ova brzina uzima neki danak.
O mentalnom zdravlju govorimo otvoreno, razumemo i trudimo se da nam zaista bude dobro, ali onda naiđemo na „tviter Slavice“ koje nam negiraju anksiozne i depresivne epizode, naglašavajući kako „toga nije bilo u njihovo vreme“ ili kako smo razmaženi, osetljivi i lako uvredljivi. A nismo mi uvredljivi, samo nas stalno vređaju. Neke od nas je to gurnulo u provaliju, i neki su doneli odluku da ne mogu više ovaj svet, i samo nestali, zauvek.
Negde između svojih opterećenja, poslova, egzistencija i povreda, neke ljude smo ostavili izvan radara. I nismo krivi za to, ali jesmo odgovorni. Suštinski, u dvadesetima nema ničega, ni dovoljno para, ni dovoljno izlazaka, ni dovoljno ljubavi, a ni dovoljno seksa. Samo kljucaš neko zrnevlje i čekaš da ti bude bolje, u međuvremenu te malo tapšu po ramenu, ali oprezno, da se ne uobraziš, kao da možeš da se uobraziš u društvenom kontekstu koji ti svakodnevno čačka nesigurnosti i čini da se osećaš malenim i bespomoćnim.
Živiš između strahova i čekaš da ti život konačno počne, a njemu se ne počinje, i ispiti stoje, a ti i dalje živiš sa mamom i tatom, ne zato što želiš, već zato što moraš. U ovoj državi sloboda košta nekoliko stotina evra, ali hej, uvek možeš da odradiš neki frilens poslić, dok ne sagoriš potpuno i umesto na kiriju, novac trošiš na psihoterapiju. Ako imaš sreće…
Međutim, negde između osude bejbi bumera, pretnji na društvenim mrežama i toksičnih odnosa, neeekako uspete da izgradite svoj siguran prostor, gde se vežbate solidarnosti, ljubavi i empatiji, svemu onome čemu nas društvo nije naučilo. I radimo ispravne stvari, imamo svoje ideale, kojima se često smeju, ali valjda to tako treba sa tuđim idealima, i najvažnije od svega – imamo Bejbi Jodu. Možda se i snađemo.
Piše: Jana Šarić
Tekst preuzet sa Vugl.rs 25.12.2019.