Od traženja posla u doba neoliberalne surovosti, preko glorifikacije rada i neprestane borbe, pa sve do pojma ‘overworking’ i njegovog sporog pretapanja čak i u smrt
(Samo)sagorevanje milenijalaca
Mita Duran je bila mlada devojka iz Džakarte, kopirajterka u velikoj marketinškoj agenciji. Često je tvitovala o sumanutom tempu svog rada. Redovno lišavanje sna, 8 ili više konsekutivnih dana na poslu u duplim smenama, padanje u nesvest od iscrpljenosti na poslovnim večerama… Sve su to bile teme kojima je uvek pristupala sa šaljivim, autorioničnim tonom. Jedne subote, sredinom decembra 2014. godine, tvitovala je o tome kako radi bez prestanka već 30 sati, uz obilnu konzumaciju Red Bull -a koji je bio veliki klijent njene agencije. Ubrzo zatim prestali su da izlaze njeni postovi na društvenim mrežama – pala je u komu na radnom mestu tog dana i ubrzo preminula, u 24. godini života.
Setio sam se da sam se tada prvi put susreo sa pojmom overworking. („Setio“ je zanimljiv, feleričan izbor reči, uzevši u obzir da sam mogao da se setim samo ključnih reći u vezi sa ovom vešću: „asian girl“, „overworking“, „death“, „Red Bull“, a zapravo su mašine pretraživača odradile sve pamćenje za mene.) Sa time sam se susreo i 2012, ali bez poznavanja adekvatne terminologije. Tada sam radio u jednoj novinskoj agenciji gde mi se jedan od menadžera, moj vršnjak, poverio da već pet godina nije išao na godišnji odmor. Sve što ima pruža poslu, rekao je sa čvrstim ubeđenjem, čak ponosom. Danas sam već naviknut da čujem priče o ljudima koji u 6 ili 5 ujutru, pre posla, idu na vežbanje. Ne čudim se više paru u zgradi preko puta moje koji svakog jutra pre posla ide na trčanje, obedujući za doručak i večeru samo litre i litre ceđene pomorandže.
Milenijalci, kojima i sam pripadam, bore se na dva fronta, koji nisu nepovezani. Na jednom pristaju na ubitačni tempo posla, koji je definitivno laganiji i čistiji od onog iz XIX kada se 12 do 18 sati radilo u fabrici ili rudniku, ali koji skoro da ne zaostaje po ugrožavanju zdravlja. Na drugom se bore da dokažu kako nisu lenji i razmaženi, kao da im usud traženja zaposlenja u uslovima neoliberalne surovosti nije već dovoljna olakšavajuća okolnost. Zbog toga, ali nikako samo zbog toga, počeli su da glorifikuju rad, i radna etika je postala njihovo novo jevanđelje. „30 hours of working and still going strooong“ poslednji je tvit Mite Diran.
Zašto je to tako? Zašto je 59% američkih milenijalaca sa stalnim zaposlenjem oseća da ih je sramota da koriste slobodne dane? Zbog čega 49% omladine između 18 i 24 godina u Ujedinjenom Kraljevstvu oseća da je konstatno izloženo veoma visokom intenzitetu stresa? Kako to da 21% nemačkih radnika ne oseća nikakvu emotivnu vezu sa poslom, a 66% samo obavlja dužnost po propisu? „Mi smo internalizovali ideju da moramo da radimo sve vreme, da više nije dovoljno biti prosečan; da moramo stalno da postižemo“ (izvor BBC) piše izvesni Rajan, 28 godina, u svojoj kolumni na BBC-jevom sajtu. Stopljeni ciklusi ekstremnog rada i izloženosti ekstremnom stresu sa neprestajućom konektovanosti i dostupnosti veliki je deo odgovora na ovo pitanje. Nije slučajno što je sve učestalija dijagnoza generacije milenijalaca fibromialgija, a to je stanje koje karakteriše hronični bol u mišićima, tetivama, hipersenzitivnost pojedinog mekog tkiva i konstantan osećaj zamora i iscrpljenosti. To smo mi, od stresa večito umorna generacija kojoj je iz jednačine budućnosti konačno odstranjena sigurnosti.
Sudbina milenijalaca da odrastaju u svetu bez stabilnosti, u kojem su grubo suočeni sa konačnim prelaskom meritokratije u mit, u velikoj meri diktira njihovu radnu etiku. Oni veruju da ne postoji dovoljna količina rada sposobna da ih trajnije egzistencijalno obezbedi od doticanja dna. Što više rade, dalje su od tog dna. Onda kako ne obožavati ono za šta veruješ da je tvoj spasilac? Pa iako je to spasenje oličeno u besmislenosti i traumatičnosti prekarnog posla, milenijalci nisu uspeli da odole obmani da će ih „dobre ocene i ogromna vannastavna postignuća nagraditi ispunjavajućim poslovima koji će zadovoljiti njihovu strast“ (izvor New York Times). Zanimljivo je da se u tekstu odakle je preuzet ovaj citat tvrdi kako ne postoji dokaz da overworking povećava produktivnost, niti kreativnost. Francuski filozof Gijom Paoli, jedan od velikih teoretičara antikapitalizma i antiekonomije smatra da su ovome naročito izloženi radnici i radnice iz umetničke industrije, dajući određene karakteristike opasnosti koje vrebaju prekarijat:
“Posebnu rizičnu grupu čini “kreativna” klasa mobilnih, digitalnih, dinamičnih samoizrabljivača. Nezaštićeni od konkurencije sebi ravnih, oni skaču od ugovora do ugovora, nikada se ne odmarajući. Ko je sam svoj gazda mora samog sebe i da nadgleda i da kažnjava. Nad-Ja samostalaca nije više patrijarhalna figura šefa, nego apstraktna figura tržišta koje nikada ne spava.” (citat preuzet iz knjige„Pravo na lenjost“ Pola Lafarga)
Ekonomske analize koje se bave genezom ovakvog društveno političkog stanja ukazuju da ovi poremećaji nastajali postupno. Kroz nekoliko etapa ukidane su beneficije i sindikalna prava radnika koje su činile osnovu socijalne sigurnosti u zemljama političkog spektra od SSSR-a do SAD-a. Svet je prvo potresla “dotcom” kriza, a zatim i ona velika iz 2008, nakon čega je urušavanje globalnog finansijskog sistema rezultiralo ukidanjem stotina miliona radnih mesta, a pređašnji obim posla nije smanjivan već je raspoređivan na one nesrećne srećnike koji nisu dobili otkaz. Neumerenost u radu na taj način od manijakalne ambicioznosti postaje radni standard.
Primera radi, novinar će uskoro morati da bude sposoban da istovremeno bude i izveštač, i kamerman, i tonac, i montažer. Paradoks u svemu ovome primetio je još Karl Marks, onom svojom čuvenom definicijom iz teksta “Otuđen rad” iz 1844. godine, čija aksiomatska vrednost ni dan danas nije devalvirala: “Radnik postaje utoliko jeftinija roba, ukoliko stvara više robe.” (izvor Marxists).Kako je to moguće? Tako što, po Marksu, što više radnik i radnica proizvode njihov rad manje vredi, jer za istu cenu rada oni proizvode sve više i više robe. Zbog tog paradoksa, radniku i radnici se njihov sopstveni rad ukazuje se kao otuđenost, čiju svu vrednost prisvaja isključivo kapitalista.
U sjajnom tekstu How Millennials Became The Burnout* Generation, En Helen Petersen sa sajta Buzz Feed na ličnom primeru objašnjava specifično duhovno i egzistencijalno stanje milenijalaca. Osetivši da joj je sve teže da se nosi sa najobičnijim, svakodnevnim zadacima, shvatila je da pati od određene vrste paralizovanosti. Konfuziju i demotivisanost su samo intenzivirale nove obaveze, novi poslovi, nova lišavanja sna i nova uskraćivanja slobodnog vremena. “Zašto osećam burnout? Zato što sam internalizovala ideju da bi trebalo da radim sve vreme. Zašto sam internalizovala tu ideju? Zato što ju je svako u mom životu zastupao – eksplicitno ili implicitno – još od moje mladosti.” Mnogi su detinjstvo i mladost proveli slušajući mantru “Postignuća! Postignuća! Postignuća”, od osnovnog do visokog obrazovanja, na sportskim i rekreativnim aktivnostima, u porodičnim, prijateljskim i radnim okruženjima, na TV-u i radiju… Dogma postizanja bila je ultimativna dodata vrednost svakoj aktivnosti. Naročito je uticaj roditelja po ovom pitanju dobrim namerama popločavao put do profesionalnog pakla. Koliko često vam se dogodilo da imate ovakav dijalog, neretko sa starijom osobom: Kako si? – Evo, umoran sam, mnogo radim. – Nema veze, važno je da ima posla. Kao da uopšte nije važno ono zbog čega posao i postoji na prvom mestu, a što je moje zdravlje i dobrobit. Nikako obrnuto. Roditeljska očekivanja i najoptimističnija nadanja ostala su zamrznuta u vremenima globalnog blagostanja srednje klase, danas na samrti: stabilan posao, ujednačeno napredovanje, socijalna sigurnost, minimalne profesionalne promene i izvesnost pristojne penzije. Ali to su vrednosti izvojevane u sistemu kojeg više nema. Gurati danas decu u tom pravcu ne znači više motivisati ih da se izbore za svetlu i pametnu budućnost koja postoji nadohvat ruke, već ih se time gura u neurozu koja će se neminovno završiti psihofizičkim pregorevanjem, a zbog njene niske mogućnosti za ostvarivanje. “Mi nismo pokušali da slomimo sistem, pošto nismo tako vaspitani. Mi smo pokušali da ga pobedimo”, upečatljivo poentira Petersen na jednom mestu.
* Termin „Burnout“ označava sindrom ili grupu sindroma koje karakteriše malaksalost, odustvo elana, „fizički ili mentalni kolaps izazvan preteranim radom ili stresom“, kako ga je prvi definisao američki psiholog Herbert Frejdenberg 1974. godine. Prateći simptomi su i cinizam prema poslu i poslovnom okruženju, ponašanje i rad koji izgledaju isto kao kod depresivnih osoba.
Performativni radoholičari
Još jedan fenomen savremene radne dogmatike, u odnosu na recimo XIX vek, jeste taj što i sami kapitalisti, ma koliko bili imućni, danas uporno demonstriraju koliko se iscrpljuju radom, kao da nekome moraju stalno dokazivati uložen trud i napor kojim su dospeli tamo gde jesu. Zašto je to tako? Zato što je u vremenu nestabilnih i nestajućih radnih mesta zatrpanost poslom postala statusni simbol. Generalni direktori, izvršni direktori, menadžeri na visokim funkcijama prvi će se hvaliti neumerenošću u izvršavanju radnih obaveza, postajući time glavni sveštenici za oltarom na kojem se žrtvuju razonoda, relaksacija i slobodno vreme. Time se u korporacijskim strukturama postiže uspostavljanje jedne vrednosne vertikale po kojoj je 40 radnih sati nedeljno ne samo nedovoljno, već neozbiljno i neodgovorno. A u takvim korporativnim kulturama milenijalci prave svoje prve poslovne korake, koji oblikuju njihove pojmove radne etike. Elon Mask je jednom tvitovao o tome kako se svet ne može promeniti sa četrdesetosatnom radnom nedeljom (izvor New York Times).
Kolumnista Gardijana Ben Tarnof u jednom svom tekstu ukazuje na promenu statusne paradigme kod bogatih ljudi. On najpre podseća na termin “upadljiva potrošnja” sociologa Torstajna Veblena s kraja XIX veka. Pripadnici najbogatijih klasa svesno su se rasipali novcem na najvidljiviji mogući način, jer je njihovu moć demonstriralo koliko novca mogu da potroše na stvari koje im ne trebaju. Osavremenivši je, Tarnof menja ovu definiciju u “upadljivu proizvodnju”, specifičan oblik onoga što se naziva performativnim radoholičarstvom. Po analogiji, ovime se označava neumereno trudbeništvo čija se razmetljivost odnosi na to koliko ti isti bogataši danas rade, a ne moraju. Svi oni odreda svojom trenutnom imovinom i kapitalom mogu da obezbede nekoliko svojih budućih generacija, pa ipak rade i po 80 sati nedeljno. Kako drugačije objasniti da neki od famoznih 1% najbogatijih Amerikanaca mogu da budu i do 500.000% imućniji od svog prosečnog sunarodnika? Naravno, ni o kakvoj potrebi za osiguravanjem materijalnog blagostanja se ovde ne radi. Poruka je simboličke prirode i upućuje na klasnu moć. Stoga, Tarnof zaključuje: “Ako upadljiva potrošnja slavi bezrazložno trošenje, upadljiva proizvodnja slavi bezrazložni rad. Oba isporučuju svoju dominaciju time što stvaraju spektakl preterivanja.” (izvor The Guardian).
U tom spektaklu u kojem živimo, a društvo smo koje je spektaklu sklono, digitalni mediji su u velikoj meri učestvovali u stvaranju pozicija na kojima su se milenijalci obreli. Stupanje u klasu radnika za ovu generaciju neodvojivo je od samo-prezentacije na društvenim mrežama, koje predstavljaju jedan od ekonomski najpotetnijih prostora današnjice. Od samo-prezentacije, tj. samo-brendinga koji nad sobom sprovodimo u iluzornoj nameri da ćemo uspeti “digitalnim urođenicima” da predstavimo najbolju verziju sebe, kapitalizam je relativno brzo shvatio kako da stvara profit.
Peterson ističe: “Najčistiji primer ovoga su influenseri na društvenim mrežama, čiji izvor prihoda u celosti potiče od glumljenja i posredovanja sebe online. (…) Ne postoji više “van radnog vremena”, jer u svakom času možete dokumentovati vaša brendirana iskustva ili tvitovati vaše brendirane opservacije”. (izvor Buzzfeed News)
Na društvenim mrežama intima je postala proizvod. A taj proizvod leči usamljenost. Uključenost u privatnost drugih ljudi, gde voajerski nadražaj dodatno biva pojačan kada su nepoznati u pitanju, obezbeđuje nam osećanje da nismo sami, da smo deo nečijeg života, da smo dovoljno vredni da neko sa nama deli nešto tako bitno. Osim toga, osigurana nam je pozicija sa koje lajkovima i komentarima možemo presuđivati drugima, ismevati njihove mane i greške. Sa druge strane, tačno je da nam trebaju prijatelji, ali prijatelje je teško naći i to oduzima vreme, dragoceno vreme tokom kojeg možemo biti on-line, proveravati mejlove, šerovati, postovati… Ukratko, privređivati, biti dobri radinici i radnice koji ne dopuštaju sebi greh lenjosti. Stoga zašto ne bismo imali prijatelje u tom mobilnom telefonu, od kojeg već toliko ne odvajamo oči? I tu se vraćamo na početnu tezu, u smislu da na društvenim mrežama imamo mogućnost da non-stop “Postižemo! Postižemo! Postižemo!”
U ovakvom režimu proizvodnje uskraćeno nam je da budemo reditelji naših života. Oni su kalupima vizuelnih formata unapred pretočeni u video materijal, klipove i kratke prezentacije, koji obrađeni producentskim mašinerijama društvenih mreža do pratilaca stižu kao gotov proizvod. Mi ne živimo naše živote, mi ih fabrikujemo, pa ih potom konzumiramo, i po tome taj život postaje autofagijski. Bez prestanka bivamo alarmirani notifikacijama, koji u našoj disharmoničnoj svakodnevici treba da nas što dramatičnije upozore (a zapravo bespotrebno traumatizuju) na stvari koje smo propustili, posao koji nismo obavili, mejl na koji nismo odgovorili, poziv na koji se nismo javili, događaj na koji nismo otišli, komentar ili retvit kojem nismo doskočili… Neprekidno smo upozoravani na obaveštenja na koja ako se ne odazovemo osetićemo se kao marginalci koji dopuštaju da svet teče mimo njih. Ili kao loši radnici kojima manjka blagovremenosti u odgovaranju na zadatke. Ili, ono što je najgore i najgluplje, osetićemo se kao loši ljudi. Jer dobrog radnika izjednačavamo sa dobrim čovekom.
Autor: Danilo Lučić
Tekst preuzet sa Before After portala (objavljen 18.7.2019.)