Da li vam je sumnjivo još jedno Sumnjivo lice? Ili se unapred radujete što ćete se odvaliti od smeha?
A šta ako kažemo da je cilj ovog Sumnjivog lica da prestanete da se smejete? Da se uozbiljimo i sagledamo svoje izglede za izbavljenje…
… Iz društva spektakla, rijaliti groznice, medijske hipnoze, vrednosne apstinencije.
Sumnjivo lice Branislava Nušića nastalo je pre 128 godina. Nije izvođen prvih četrdeset godina svog postojanja, a preporučeno je da se nikad ni ne izvodi. Ova predstava je trenutak svođenja računa – šta nam je stotinu godina prekomernog izvođenja ovog komada donelo? I kako je od kontroverznog dramaturga nastala konvencija?
I time obesmišljen sav njegov subverzivni potencijal?
Nušić, naš večiti savremenik. Ovaj očigledni oksimoron simptom je našeg civilizacijskog trenutka. Nušić nije, poput Šekspira, govorio o nekim večnim ljudskim tragikama. Nušić je govorio o konkretnom vremenu dinastije Obrenović. Sve što možemo ironično zaključiti – obrenovićevska srbija sa partokratijom vrlo je slična sadašnjoj korumpiranoj demokratskoj srbiji.
Pa šta s tim? Da li ta dovitljiva paralela išta menja?
Sumnjivo lice u režiji Vojkana Arsića premijerno se izvodi 27/28/29. juna u Mikser hausu. U izvedbi: Zoran Pajić, Jelene Bogavac, Isidore Simijonović, Predraga Vasića, Marka Panajotovića, Đorđa Živadinovića Grgura, Uroša Novovića, Aleksandra Jovanovića i Aleksandra Vučkovića. Dramaturškinja, koja je odgovorna i za urnebesne songove – Milena Bogavac. Produkcija: Centar e8, Mikser Haus, Nušićijada Ivanjica. Ovo je predstava koja nastaje isključivo iz osećaja odgovornosti svojih učesnika – prema nacionalnoj dramskoj i pozorišnoj tradicji. I odgovornosti prema sopstvenoj društvenoj stvarnosti. Finansijska podrška je i dalje pod znakom pitanja. Ironično, izvođenje jednog kanonskog dela srpske dramaturgije i dan danas nalazi na „staklenim nogama“ finansiranja države i „iglednim ušima“ traženja sponzora.
Ipak, ovo je jedan ozbiljan poduhvat. Izvođači i izvođačice će proći edukativne i istraživačke radionice koje će ih pripremiti za plemenitu dužnost da osvetle Nušićev obraza. Glumci izvode ovu predstavu delom kao likovi, a delom komentarišu ove kritične pojave. Činovnici u „lovu za klasu“ – birokratija i karijerizam današnjice. Nema zabijanja glave u pesak prošlosti.
Širom otvorenih očiju hrabro u nušićevsku stvarnost.
Predstava se sastoji iz tri dela: predgovor, osnovni tekst i pogovor. Trodelna kompozicija jasan je signal potrebe da se Sumnjivo lice napravi rez u dosadašnjem izvođenju, posmatra kroz prizmu sadašnjosti i iz više perspektiva. Predgovor koji je Nušić pisao nemarno je uvek ostavljan po strani. A zapravo, on sadrži čitavu dramu koju je najpoznatiji srpski komad prevalio preko glave mnogo pre nego što je stupio na scenu. Topla prekoruka – da se spali u startu, zamenjena je višedecenijskim truljenjem na nečijem tavanu nakon albanske golgote. Njegova sudbina je da se uvek izvodi u potpuno drugačijem kontekstu od onoga u kom je nastao, jer prvih 40 godina svog postojanja nije ni izvođen – a opet da ga svojata svako vreme. Ne smemo više da se smeškamo i divimo tom genijalnom piscu koji nas je toliko prozreo. Vreme je da preuzmemo i odgovornost.
Da smo možda svi davno izneverili Nušića.
Konačno, pogovor je zaveštanje celokupnog tima Nušiću. Taj tekst će nastati radioničarski, u bliskom kontaktu sa stvarnošću, kao dijalog sa Nušićem, i iz potrebe da se otplati taj strašni dug u kojem grcamo. Da li je i on bolovao od slabosti svakog umetnika, potrebe da utiče na svoje gledaoce? Koliki je to poraz koji se meri hiljadama izvođenja bez znaka pomaka?
Možda je jedno Izvini Nušiću! početak napretka.
Ova predstava želi da bude dostojna Nušića. Da izistinski primi na sebe teret izneverene ostavštine i stotinu godina zloupotrebljivanja i prekomernog izvođenju. Želi da bude na visini zadatka. I da izazove i Nušića. Da li je on zaista ultimativno svevremen? Ili smo mi ultimativno učmali?
Predstava će biti dokumentarna i postdramska, što znači da će njena kompleksna struktura spremno izazvati fenomene poput periferije vlasti koja je metonimija centra, dodvoravanja vlastodršcima, paranoje opšteg etiketiranja, igre žednih i gladnih vlasti. Jedna od scena biće pravi rijaliti, sa poligrafom kao vrhunskim pravnim sredstvom današnjice. Izvolite spektakl. Napojite se senzacijom tom današnjom vrhunskom satisfakcijom.
Shvatili ste, ovo uopšte nije „još jedno“ Sumnjivo lice.
Ovo je scenski esej o Sumnjivom licu, Nušiću, i nama samima. Iako ova predstava jeste urnebesna, smejaćete se sa knedlom u grlu. Oprezno. Sa sramom.