Ništa nije smešno u predstavi “Sumnjivo lice” u produkciji Centra E8 i Mikser hausa. U pitanju nije još jedna humoristička postavka, ovo je politički horor, koji će vas naterati da razmislite zašto se od nastanka Nušićevog dela do danas ništa nije promenilo. Reditelj predstave Vojislav Arsić govori kako je nastala pedstava, šta je tu novo, ali i kako sami gledaoci mogu da učestvuju u njenom stvaranju.
Vaše “Sumnjivo lice” nije smešno. Kako ste to izveli?
Mislim da je prvenstveno stvar u razumevanju tekst. Ja i glumci ga ne razumemo kao komediju i kao neku laku zabavu, već kao ozbiljnu stvar i kritiku. Važan cilj predstave od koga sam i krenuo je taj da demististifikujemo Nušića kao komediografa. On je jedan genije, koji je ostavio neverovatno blago ovom društvu, koje smo mi bacili u blato. Umesto da smo učili od njega da se razvijamo i budemo pametniji danas, mi gledamo predstavu i smejemo se kao ludi i govorimo kako je on savremen, jer se ništa nije promenilo. Onda odemo kući i ne zapitamo se zašto je sve isto i da li smo mi normalni, ako nam je idalje sve isto.
Šta je to novo, što ste Vi dali ovom komadu?
Bilo je jako izazovno uzeti Nušića, a zatim da ga propustiti kroz svoju estetiku i poetiku. Mi smo jednim radikalnim darmaturškim postupkom oduzeli Nušiću reči, ali mislim da će ljudima biti jasno da je cilj bio da ga prilagodimo današnjem vremenu. Nekada se u Srbiji između ministarstava i lokalnih policijskih stanica komuniciralo putem zvaničnih telegrama, a danas institucije međusobno komuniciraju putem medija. Za njih je jedino važno kakvo će se mnjenje kreirati. Mi svaku proba počinjemo tako što čitamo tabloide.
“Sumnjivo lice” je sticajem okolnosti izvedeno, a moglo je da bude zaboravljeno. Zašto Vam je važno da prikažete i taj aspekt?
Bilo mi je zanimljivo da je “Sunjivo lice”, koje je osnovno delo srpske drame, poput “Hamleta” na svetskom nivou, 36 godina bilo cenzurisano. Nušić ga je napisao 1887. godine , a 1923. je prvi put izvedeno na sceni Narodnog pozorišta. Nušić u predgovoru baš piše o tome putu. Kako je odlazio kod različitih upravnika, koji su mu govorili da je delo sjajno, ali da je bolje da ga nosi kući. Onda se menja vlast i on postaje upravnik, pa opisuje kako razgovara on, Nušić funkcioner s Nušićem piscem i nudi mu svoj tekst, a onda ga vraća i govori da nije vreme za njega. Takoće je važno da se on prilikom povlačio preko Albanije u Velikom ratu, otarasio “Sunjivog lica”, jer nije mogao više da ga nosi. Delo je pronašla Albanka s Kosova i donela ga Nušiću. To je jako važan momenat za ovo društvo, jer kada bi ljudi znali ko je sačuvao najvažniji tekst u našoj dramaturgiji, možda bi drugačije razmišljali o našim komšijama.
Zašto je sada vreme za Sumnjivo lice?
Mislim da atmosfera u društvu ključa na teme kojima se bavi ovo delo. Zapravo, sve vreme je bilo vreme za njega, a naša predstava će biti 195. profesionalna produkcija “Sumnjivog lica”. Samo u Beogradu trenutno imate dve profesionalne postavke i ova naša će biti treća. Mislim da to samo govori o tome koliko je ovaj komad važan, jer je situacija po pitanju cenzure i državnog aparata koji radi za sebe umesto za građane, sada na nekoj granici.
Koje teme ste, pored censure i državnog aparata, još izdvojili?
Mogu da ubacim i korupciju, ali gle čuda ona je povezane s tim dvema stravima. Dakle, to su te tri glavne teme. Kada izvorno čitamo Nušića, jasno vidimo da se on bavi periferijom vlasti, a nikada se ne bavi centrom moći, zato što je periferija zapravo najbolja slika vrha. Prikaz periferije može da bude komičan, jer da se Nušić bavio vrhom vlasti, to bi bila tragedija. Ja se plašim da su se periferija i centar spojili u tom tragičnom smislu. Dakle, nije nastala tragikomedija, nego potpuna tragedija, a ako bismo govorili o žanru moje predstave to je politički horor.
Vaša prethodna predstava “Crvena: Samoubistvo nacije” je doživela cenzuru, šta očekujete da će biti sa “Sumnjivim licem”?
Nije cela Srbija cenzurisa. Postoje pozorišta koja žele i imaju hrabrosti da se bave ovakvim stvarima. Kada uzmemo “Crvenu” kao primer, ona je imala probleme s Leskovcem i Zrenjinom. Ja sam siguran da ni u jednom od ta dva grada nije postojala cenzura u kojoj vas neko pozove i kaže da predstava ne sme da se održi. Mislim da je to stanje svesti i društva u kome se svi konstano plaše da će njihov postupak moći da im uništi ili unapredi život, u zavisnosti od toga kako na njega gledaju ovi s vrha. O takvim ljudima upravo govori i ova predstava. Ovo što je država uradila nije ogledalo naroda, jer kada smo odigrali predstave u zabranjenim gradovima sale su bile pune. Zato verujemo da će narod biti taj koji će svojim donacijam pomoći da realizujemo predstavu.
Državni činovnici, kako ih zovete, imaju problem i s kritikom, što se ogleda i u rezultataima konkursa. Kako to komentarišete?
Mi smo kao producenti aplicirali na tri državna konkursa, koja podržavaju projekte iz kulture i ni na jednom nismo dobili sredstva. Kada pogledate rezultate tih konkursa, to je kao da čitate neki strip, tačno se i jasno vidi sve ono o čemu mu pričamo u prestavi. Vidi se da ne postoji nikakvo razumevanje za kritiku. Državni činovnici kritiku vide kao nešto što će im izmaći fotelju, za koju su se oni teško borili, a kada su seli u nju onda su je privatizovali i zato sve doživljavaju lično. Kritika je jedna sjajna patriostka stvar. Ja mislim da je naše pozorište patriotsko pozorište, jer mi ne idemo na banalno veličanje Srbije i držve, već se gledamo kako možemo da budemo bolji. Mi nismo osustali od Srbijie, iako je ona odustala od nas.
Izvor: 24 sata